Једном давно Она је питала мајку: „Јесам ли ја принцеза?“
Мајка се само насмејала, а затим строго одговорила: „Не, ти си обична девојчица. Принцезе су размажене.“
Али Она је знала да није обична јер је у себи имала једно мало зрно које је жуљало. Мама је била превише рационална да схвати суштину.
Она је расла и постала све што јесте. У мноштву људи била је сама себи довољна, у тишини своје куће савршено пуна. Никад јој није било досадно, јутра су била обала са које се урони у бистру воду очекивања, дани су јој били прекратки за све што жели и планира.
О свом зрну није више никада никоме говорила. Иако је увек било ту. Некад меко и мазно као обећање, некад оштро као подсетник, некад немо као срам, некад убојито јер је заборављено. Чувала га је и понекад мислила да свако има своје зрно. Није желела бити другачија, али је стварност била неумољива. Јер, кад јој неко каже: „Па, шта ти мислиш да си ти?!“, зрно се помери, нарасте и подсети је.
Она је била храбра. Ишла је дрско на сваку невољу, знала да је предосети и нањуши, постави препреку и улови је. Некад је то било лако, некад лукаво, некад би се изгребала и излупала, али је изазов терао напред. Она је могла све. Била је господар судбине.
Зрну је било лепо.
Знала је увек шта да каже, чак и кад јој није сасвим извесно шта треба да уради. Зато што су јој све ситуације биле јасне унапред. Разлагале су се пред њом на просте саставке и није желела да ћути. Бог јој је дао језик да говори. Језик се не штеди и била је увек зачуђена када све изговори, када објасни, па види испред себе мук, неверицу и одсуство поверења, када се све те речи проспу улудо по спуштеним раменима саговорника и попадају по сагнутим главама.
Зрно се смешкало.
Она је била вредна. Све се испред ње равнало и слагало као на старинским војним егзерцирима. Знало се где шта стоји, када се износи, чему служи. Стизала је све и била увек одморна и вољна, обучена и дотерана и нико не би веровао да су се сви ти послови пропустили кроз њене руке, а она и даље иде, дише, смеје се. Била је задовољна на крају сваке стазе коју мора да пређе до личног савршенства, јер се на крају стазе налазило неописиво светло, зора неког новог почетка, обећање спокоја.
Зрно је било поносно.
Често су јој говорили: можеш ти то, ти најбоље знаш, сама одлучи, само напред… И Она је заиста увек могла, знала, одлучила, ишла. Чак и кад јој ноге постану тешке, кад се све на њој обеси низ литицу, проради јој инат. Или бес. Или немање куд. Или жеља да све прође. Подигне главу и поверује да је довољно моћна. Реши једначину, прескочи канал, исправи погужвани лист.
Зрно се мрштило.
Само понекад помислила би да њен начин није баш исправан. Принцезе нису за то створене. Оне јесу посебне и ретке, али то не крију, нити доказују. Оне су то што јесу. Мучила се да одговори, пре свега себи, шта јој све то треба, зашто је савршенство боље од обичности. Зашто и када је то она себи дала за право да се осећа боље, да лети више? Није ли то гордост и охолост? Да ли је то срећа? Да ли се срећа стиче или добија?
Зрно је плакало.
Сумња је долазила у почетку као лахор. Само би јој лагано заталасала косу и спустила се низ леђа као тиха језа. Гурала је своје зрно тада на површину, копала да га нађе, али га под поклопцем стварности често није било. Ноге су јој постале тако тешке, глава празна и све речи су се скамениле у једну масу која гуши, али не излази, већ пали и не да јој да мирно заспи и дочека светлост. Одједном више није било јутра, ни лепог дана, ни осмеха после победе, јер су победе нестале, изравњале су се у блату кривудавих путића, замршених у лавиринт из кога нема излаза, нема конца, нема врата, само зидови. Желела је да остане то што јесте, да буде оно што је била, чупала је последње коренчиће страсти, али је глава није слушала. Сумња је нагризла као киселина, ширила се без контроле. На крају би је савладала срамота јер је једном поверовала да је нешто и да може све. Мама је била у праву. Увек је била обична.
Зрно је било крваво. Раширило је своју опну, напрегло све снаге и почело да расте пуштајући мноштво листића, гранало се, бубрило и преплетало. Оно се није могло помирити са издајом. Када је ојачало, када су гране биле довољно дугачке, изашле су из овог издајничког тела, обавиле га лишћем, покриле и везале. Тело се предало, нестало и искрунило се. На његовом месту је остао зелени моћан жбун са махунама нових зрна. Она су чекала неког другог коме ће припасти, али тај неко неће посумњати, већ ће до краја веровати да је свако зрно дар.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца