Наша сарадница, педагошкиња и проф. енглеског језика, Лидија Смирнов, одлучила је да се јавно, путем портала Зелена учионица, обрати министру просвесте Дејану Вуку Станковићу, а тема њеног писма је најављена могућност скраћења школског часа.
Њено писмо преносимо у целости.
Министре Станковићу,
Обраћам Вам се као особа која има искуство рада у министарству просвете у западним земљама. Мој рад у Британској амбасади у САД био је директно везан за Министарсво образовања у Белфасту, а укључивао је и константан контакт са људима из образовног система САД, Велике Британије, па и других земаља Европе. Добро знам како функционише и како се води одговорна образовна политика у уређеној земљи. Осим овога имам мастер диплому из Образовања и људског развоја (комбинација образовне политике и педагогије) са универзитета Џорџ Вашингтон, у Вашингтону.
Стога се, дозволићете, сматрам довољно компетентном да Вам се овим путем јавно обратим.
Прошле недеље сте споменули идеју да часови треба да буду скраћени због дифузне пажње ђака и интерактивне наставе. Дифузна пажња, иначе, значи да се ђаци интезивно кратко фокусирају и дозвољава периоде сањарења, креативности, маште, када ум не мора да ради тако интензивно. Што се интерактивне наставе у Србији тиче, анализе међународних организација су о овоме писале још пре две деценије. Тако да та идеја није нова каквом је Ви представљате.
Колико ће деца имати пажње на часовима зависи не толико од дужине часа, колико од фактора као што су интерна и екстерна мотивација. Прва зависи од самог ђака, а за другу у школама су одговорни наставници. Ако наставник заинтересује ђаке за свој час и тему, онда им пажња неће бити проблем ни на часу од 60 минута. У супротном и час од 20 минута је предугачак. Успут, у Европи дужина часова се креће од 40 до 60 минута, углавном. Недге је и самим школама допуштено да одређују колико ће трајати часови.
Од када сам у Србији, а то је јесен 2017, нисам чула никога да се жали на трајање часова. Ни наставници, ни родитељи, ни ђаци. Али сам чула милион критика од све три групе на рачун преобимног градива и брда предмета. Те критике делим и ја као родитељ чије дете је у овом систему. Ако ишта треба „скратити” у школама то су ове две ставке. Ђаци у гимназијама у Србији имају и до 17 предмета! Ово је лудост, у најмању руку. Чему толико? Делује ми као да је ово урађено да се допуне фондови рада наставника, а не за добробит деце. Деца не знају шта пре да узму да уче. Да ли сте размишљали о овоме?
О количини градива у предметима да не говорим. Брдо дефиниција, датума, имена, чињеница, формула. Једне те исте ствари се уче и у основној и у средњој, само још дубље и детаљније. Наш образовни систем не даје простора за део дифузне пажње који је намењен маштарењу и креативности са количином градива који је наменио за учење. За све је потребно интензивно фокусирање.
Наставници немају много времена за интерактивне моделе јер имају брдо градива да предају. Не можемо причати о дифузној пажњи у оваквом амбиенту, а нарочито када је најбитније бубати дефиниције, датуме, имена, чињенице, формуле јер је то знање које се тражи овде. Да ли сте размишљали о овоме?
Даље, са сигурношћу Вам могу рећи да су моји уџбеници из осамдесетих и деведестих, када сам овде ишла у школу, биле бајке за лаку ноћ у односу на оно што су сада. Ово сада су енциклопедије. Успут, уџбеници у обавезном циклусу образовања у уређеним земљама су бесплатни, а у Србији коштају много. Да ли сте размишљали о овоме?
У земљама попут Француске, Шпаније, Велике Британије и Ирске, последње три године образовања (од 16. год.) они који хоће да студирају даље уче за оно што бисмо ми звали државна матура (Le Bac, Bachillerato, A levels, или Leaving Certificat су називи, зависно од државе). Имају мање од десет предмета, углавном седам или осам, државни систем их припрема за државну матуру, иду на наставу нормално, не морају да плаћају приватну припрему. Ми ни државну матуру нисмо способни да уведимо. Да ли сте размишљали о овоме?
Деца у уређеним земљама иду сви у једну смену, и основне и средње школе. У суседној Мађарској, која је пост-комунистичка земља, деца су одувек ишла у једну смену. У Румунији није увек било тако, али су и то средили, па смена више нема. Али у Србији је најнормалније да деца иду до 8 увече у школу у 21. веку. Да ли сте размишљали о овоме?
За крај да напоменем, у уређеним земљама Министарство просвете се не бави ни политиком оцењивања, ни дисциплиновања, ни коришћења мобилних телефона (све је на нивоу школа), а камоли постављањем директора по школама или декана на универзитетима. Јесте ли то знали?
Ето, неколико “идеја о којима треба размишљати”.
Једноставним речником: систем образовања у Србији има довољно проблема, решавајате њих, немојте измишљати нове, молим Вас.
Хвала.
Лидија Смирнов
педагог, проф. енглеског језика, родитељ