Признање за најбољег студента Универзитета у Новом Саду за прошлу школску годину припало је Вељку Тољићу, студенту Природно-математичког факултета. На додели награде одбио је да се рукује са ректором новосадског универзитета. Савест му није дала да то уради, јер не може да заборави улазак полиције у Ректорат и насиље које су преживеле његове колеге и колегинице, каже он за портал Storyteller.
Одмах по завршетку основних, уписао је мастер студије, а почетком априла отишао је у Немачку где слуша предавања на Берлинској математичкој школи од које је и добио стипендију.
Још у детињству је знао да жели да буде научник, а дилема да ли ће се бавити програмирањем или математиком решена је у средњој школи. Тада му је друг поставио изазов да реши један задатак за који је тек након две седмице неуспешних покушаја сазнао да је отворен математички проблем који нико већ стотињак година не успева да реши.
На такмичењима из програмирања освајао си бројне награде, али си се ипак одлучио за математику. Шта те је привукло тој области?
Када сам у средњој школи решавао задатак који ми је друг задао, дивно ми је било то цело искуство мучења да га решим. Допало ми се да покушавам, смишљам нове методе и идеје да дођем до решења.
Математика уме да буде тешка, али оно што ми се свиђа је начин на који је креативна. У средњој школи сам ишао у специјално одељење за талентоване ученике за математику у Нишу и са нама су радили људи који су смишљали јако лепе задатке. Много ствари у математици се ради на креативан начин и потребано је само сагледати проблем из правог угла и разумевање се само од себе откључа.
Какво искуство носиш из периода основних студија? Да ли је задовољена твоја жеља да добијеш што више знања како би могао да се посветиш научном раду?
Сви факултети математике у Србији су одлични. Међутим, проценио сам да у Новом Саду постоји довољно професора и стручних људи који желе да сарађују са студентима. Имао сам велику жељу да већ током основних студија радим на научним радовима и то у областима које ме посебно интересују, а више нагињу дискретној математици.
Већ на првој години студија сам радио на отвореном математичом проблему и остварио одређене резултате. Написао сам самостални научни рад који треба да прође рецензију једног математичког часописа. У питању је проблем за чије решавање се као алат користи дискретна математика којом тренутно и желим да се бавим и због које сам и дошао у Берлин.
Радио сам са проф. Драганом Машуловићем и објавили смо рад у часопису Ордер. Такође, са проф. Петром Марковићем и Вукашином Ђиновићем, студентом којег многи у Србији већ познају, написао сам рад који чека рецензију у области „проблем задовољавања услова”, а то је једна дубока област теоријског рачунарства.
Професори су ти који образовање у Србији чине добрим. Моје искуство говори да се све своди на појединце који су одлично предавали и желели да науче ученике и студенте и више од онога што програм школовања тражи. То је оно што је мени донело научне радове и награде.
Шта је неопходно за постизање резултата које си до сада постигао?
Рад и упорност, али посебна врста упорности која не дозвољава да се одустане. Такође, потребна је жеља да се добију занимљиви резултати, као и радозналост и љубав према ономе што се ради.
Мени је све био изазов, али он се не појављује сам од себе. Требало је да упознам људе и да са њима разговарам о математици, да дође до првог корака који је последица чисте радозналости. Мора да постоји жеља да човек настави тиме да се бави.
Да ли друштво и систем имају услове потребне да младе попут тебе задрже у Србији?
Мислим да немају. Немамо случајно тако велики одлив мозгова. Постоји много проблема, а тренутно највећи је што се системски уводе репресивне мере које штете факултетима и уколико се овако настави имаће дугорочне последице по образовање и рад у просвети.
Међутим, надам се да ће ствари кренути бољим путем, јер видим колико позитивне енергије шири студентски покрет и да се људи све више освешћују и интересују за стање у држави. Волео бих да ово буде држава у којој успешни млади људи желе да живе и раде. Да би се то десило, потребан нам је бољи животни стандард и да се заустави корупција.
Да ли су твоји планови у будућности везани за останак и рад у Србији?
План ми је да завршим и докторске студије и да се озбиљно бавим математиком. Можда ћу остати у Берлину или ићи негде даље. Не верујем да ћу докторске студије завршавати у Србији, али није искључено да ћу се некада вратити у своју државу и ту се бавити науком.
Извор: Storyteller.rs