Један одговор, наизглед либералан и толерантан, појављује се сваки пут кад покушам да отворим разговор о томе да десетогодишњакиње у основној школи долазе на час са гел-лаком на ноктима.
– То није највећи проблем, постоје горе ствари, то је ствар родитеља, није наше да се мешамо.
Тачно је. Није моје да се мешам ни ако неко дете храни искључиво хамбургерима и гуменим бомбонама. Није моје да се мешам ни ако неко детету даје екран дванаест сати дневно. Али то што није моје да се мешам не значи да је у реду. То само значи да немам алат да то спречим, не да немам право да приметим да је погрешно. А доказа да је нездраво, било да је реч о исхрани, екранима или естетици намењеној одраслима натакнутој на десетогодишњу девојчицу, има напретек, само што смо се навикли да их игноришемо чим неко изговори магичну реченицу „то је ствар родитеља“. Скраћивање детњства је тужна последица коју многи од њих не виде, мислећи да је најважније да њихово дете буде у нечему прво. Ма шта то било.
Али, нека буде да је И ТО ствар родитеља. Постоји друго, много конкретније питање, које аргумент о туђем родитељству уредно прескаче: померање границе детињства не остаје затворено у туђој кући. Оно цури право у моју. Моје дете такође тражи нокте. И мени је, из недеље у недељу, све теже да јој објасним зашто то није за њу, док пола разреда већ носи гел.
Тај одговор звучи тако модерно, звучи као залагање за слободу детета да буде своје, а заправо је само удобна формула којом се избегава свака одговорност: шта те брига, то није твоје дете.
”Пустите децу на миру, нека раде шта желе, то их не дефинише.”
И ово је тачно. Не дефинише их, у смислу да лак на ноктима неће одредити какав ће неко бити човек. Али дефинише многе друге ствари.
Моје дете не иде гел на нокте. У мојој кући постоји разговор о томе шта је за који узраст, постоји стрпљење да се објасни зашто неке ствари чекају. Али моје дете сутра ујутру седа у клупу поред детета чији су родитељи одлучили да је естетика одраслих жена сасвим примерена за десетогодишњакињу. И ту разлика у томе шта наша два детета сматрају нормалним престаје да буде апстрактна. Она постаје врло конкретна, свакодневна, и мене се непосредно тиче, без обзира на то чије је дете у питању.
Кад једно дете у одељењу добије гел нокте, сутра их желе сви, јер у том узрасту деца граде осећај припадања кроз то да личе на друге, а не кроз аутентичан, промишљен избор. То није слобода детета. То је дечји притисак који су родитељи сами пустили у оптицај, а онда га назвали поштовањем личности.
Аргумент „шта те брига“ почива на претпоставци да одлука једног родитеља постоји у вакууму и да не дотиче никог другог. Али деца не одрастају у изолованим собама, него у заједничком простору разреда, дворишта, рођендана, где се непрекидно пореде. Слобода избора детета претпоставља да дете има изграђене капацитете да тај избор заиста разуме, а ти капацитети се не рађају готови, они се граде годинама, постепено, уз помоћ одраслих који знају да кажу не док дете то још не уме само.
Оно што се последњих година дешава са естетиком девојчица није питање укуса, нити је ствар тога чиме се туђе дете бави после школе. У питању је постепено померање границе онога што се сматра прикладним за дете, корак по корак, лак па трепавице, трепавице па обрве, обрве па ботокс филтери на телефону, док једног дана не остане више ниједна јасна линија између тога шта је за дете, а шта за одраслу особу која је сама бирала да тако изгледа.
Кад се то ради довољно дуго масовно, резултат је генерација девојчица којима је детињство скраћено без њиховог пристанка, јер нико од њих са десет година није способан да стварно одмери шта значи журити ка одраслости. Ја одгајам дете у том свету.
Аргумент „шта те брига“ је, у крајњој линији, позив на пасивност прерушен у поштовање туђег избора.
Каже ми: прилагоди своје дете ономе што раде друга деца, не тражи да се заједница држи неког заједничког осећаја за меру.
Каже ми: твоја брига о детињству престаје на прагу твоје куће.
Али не могу да одгајам дете само на прагу своје куће, јер оно излази из ње сваки дан. Ми смо заједница родитеља која заједно гради, или заједно разграђује, представу о томе шта детињство уопште значи, и то се тиче сваког од нас, чак и оних који мисле да је њихов избор искључиво њихов.
Не тражим да неко уместо других родитеља одлучује шта ће њихова деца радити. Тражим да престанемо да сваку границу називамо гушењем слободе, а свако померање границе прогресом. Тражим да будемо одрасли довољно да кажемо: ово чека, није сад ред на то. Моје дете има право на детињство без журбе. А то право, нажалост, данас браним и од туђих родитеља, не само од маркетинга.