Много сам се нервирала неких година кад почне распуст. Било који, а нарочито летњи. Ко год ме сретне, већ издалека почиње:
– Благо теби, сад си на распусту! Колико? Три месеца?
А онда се ја ухватим објашњавати како наставници немају три месеца одмора, набрајам све обавезе које ми предстоје, сводим слободне дане на разумну меру сваког другог годишњег одмора који остале феле могу користити када им одговара, а не у јеку туристичке сезоне. Међутим, тај неко ме гледа подозриво и свака моја реч тоне, укопавам се све више, а прича постаје немушто правдање.
Истина је да свима лакне када деца изађу из школе, али развлачење по здравој памети се наставља по рубрикама администрације, извештаја, планова, шпартања свега и свачега што је освануло као неопходни школски протокол. А онда ту дођу разредни испити, некад поправни, са гомилама папира које треба попунити усправно и водоравно…и тако. Међутим, овај посао, као и многе друге у школи, околина не види. Распуст је оно што се наставницима не опрашта, већ служи као шамар у расправама чим се потегне питање плата и статуса, уз обавезни додатак: колико раде, превише су плаћени.
Зато сам окренула лист удруживши Крлежину опаску како се глувима музика не тумачи и моју бабу која је увек саветовала да се глава подигне још мало више на сваку назнаку заједљивости.
Када ме неко поткачи за распуст, одмах кажем како сам ја због тога просвету и изабрала, јер три месеца летњег, месец зимског, јесењи и пролећни, плус државни празници. Другим речима, бања. Као одговор најчешће добијем ћутање и збуњеност. Одахнем и одем даље не трошећи енергију.
Једнако тако сам престала да причам и тумачим било коме чињенице које су постале део обавезног фолклора по кулоарима и мрежама. Јер, ово друштво као да је за наставнике одштампало колекцију стикера које лепи сваки пут када се проговори. Стикера са истим порукама.
Осим распуста, ту је и кратко радно време. Три до четири часа и идеш кући. Укупно осамнаест до двадесет недељно. И шта вреди објашњавати како то заиста јесте четири сата рада, али концентрисаног рада у непосредном контакту са ученицима, са сто питања, опаски и проблема. Свако у кући са личном децом дође у стање растројства. Зашто је тешко схватити колико је исцрпљујуће бити присутан и блажено миран са њих двадесетак?
Не може нико, ко не проведе та четири сата у школи, осетити степен буке, метежа и цике по ходницима. Он не зна да сваки наставник по повратку с посла наставља да говори гласно тако да се кућна чељад обично склања тумачећи то као бес, обавезно утишава звуке, не слуша музику, одговара само на оно што мора и то у једносмерном контакту. Док се не ресетује. Са собом је понео свеске и контролне вежбе које ће прегледати кад све остале породичне обавезе намири. По изласку из школе обавиће бар неколико телефонских разговора са родитељима јер у школи не постоји место где се то може урадити, осим у тоалету ако је баш хитно. Канцеларије су за руководство и ненаставно особље, од буке по ходницима не чујеш ни самог себе, а камоли саговорника, око тебе се јуре, падају и сударају. У зборници се надвикују. Нисам поменула администрацију.
Дакле, пошто је све ово немогуће објаснити, престала сам да покушавам. Када неко почне поредити моја три-четири часа са радом у другој служби, сложим се и опет истакнем како сам ја због тога просвету и одабрала. Додам да не постоји бољи посао за жену. Дуже је код куће, може да распореди своје обавезе како јој одговара, деца су под контролом…Дакле, рај!
Једнако је и са екскурзијама. Стикер из серије „бесплатно путовање и дебеле дневнице“ је јачи од сваког аргументованог објашњења. Путовање са двадесеторо деце. У суботу се обујеш, у недељу увече изујеш. Туширање сведеш на прање руку и пљускање по лицу у ситне ноћне сате како би разбио сан. Одговараш по сто пута на иста питања: кад ћемо стићи, кад крећемо, колико имамо слободног времена, зашто се баш тамо иде, има ли Мек…и знаш да те бар пола није чуло, па ће питати опет. Решаваш све ситуације, од надрнданог возача, водича који се љути јер га нико не слуша, температура, повраћања, свађа ко ће где седети или спавати, до притужби за гађање, стављање слика на мреже без дозволе, нестанка ствари, испражњених батерија на телефону, љубавних проблема у широком спектру, од симпатије до раскида. А онда долазиш у понедељак на посао уколико имаш довољно комотне ципеле за отекле ноге и довољно снаге због непроспаваних ноћи. Зато што ниси тренуо ни ту једну на путовању, ни претходних неколико у страху од свих црних сценарија који те могу снаћи. Администрацију опет не помињем.
Пошто стикер не могу да одлепим, кажем како су екскурзије једна дивна ствар. Дружење, упознавање и згодна прилика да видим места где сама вероватно никада не бих отишла. Успут позавидим средњошколским наставницима на иностраним дестинацијама. И опет добијем забезекнутост. Али се спасем од тумачења које ће мој саговорник пристојно саслушати и отићи уверен у своју истину.
Не, није ово дефетизам. Није повлачење. Напричала сам и написала онолико за све ове године бранећи просветну истину, аргументовано и разложно. Не вреди. Док ово друштво не сазри и кроз тај процес дође до разумевања шта је то школа, док не пристане на поштовање рада својих наставника, док се не откачи од примитивног мерења по личном аршину…нека ми бар завиди. Лакше је.
Аутор: Биљана Васић, проф. српског језика и књижевности из Шапца