– Хајде сад, прочитај задатак испочетка, рече отац и отпухну велики колут дима.
– Прочитала сам, тата, сто пута.
– Прочитаћеш вала сто и први пут, био је упоран.
– У воћњаку је било шездесет стабла…
– Стабала, исправио је.
– Шездесет стабала воћа, од тога осамнаест крушака и четрнаест дуња. Четвртина осталих воћки…
– Воћака, прекинуо је.
– Четвртина осталих воћака су биле брескве, а остатак марелице. По колико је било бресака и марелица.
– Колико је било брескви, исправио је отац.
– Наставница каже бресака, одговорила је.
– Кажи наставници да нема појма, рече отац и отресе пепео у дебелу кристалну пикслу. Да ишта зна, не би ходала подераних чарапа.
– Није жена јадна крива, упаде Мајка. Плата у школи мала, муж јој не ради, мати болесна, два мјесеца нису платили кирију.
– Е, нису платили?
– Живота ми, Дино, причала ми она Бранка што живи у жутим зградама, визави њих.
– Тата…
– Шта је?
– Ја сам прочитала.
– Добро… Значи, било шездесет стабала, је л’ тако?
– Јестe.
– И шеснес’ крушака.
– Осамнаест, тата.
– Нек’ ти буде. Осамнест. И колко дуња?
– Четрнаест дуња.
– А остатак брескве и марелице. Е, сад… Лело, мораш прво знат’ поставит’ задатак.
– Прво га мора разумјет, упаде Мајка.
– Де, Минка, не прекидај, нећемо завршит’ задаћу до сутр.! Безбели да га мора разумјет’. Разумијеш ли, Лело?
– Разумијем, тата.
– Код разломака ти је главна разломачка црта. Мораш знат’ шта иде горе, а шта доле. Знаш ли шта иде горе?
– Крушке?
– Тако је, крушке. Значи – горе пишеш осамнаест. Е, сад, пошто имаш и крушке и дуње и брескве и марелице, ово ће бити двојни разломак.
– Свака теби част кад то знаш објаснит’, рече Мајка.
– Јашта ћу него знат’, учио сам у школи, рече Отац и напири се к’о паун.
– А учила сам и ја свашта, па сад знам само сабират у прсте.
– Стварно, мама?
– Шали се мама, бона, зна та на чем’ небо стоји. Него, гледај ‘вамо, шта смо рекли, имамо двојни разломак. Вриједност двојног разломка израчунава се тако што подијелимо производ спољашњих чланова са производом унутрашњих чланова. Је л’ ти то јасно?
– Јесте, тата.
– Шутите мало, ево ми почиње емисија, рече мајка и појача телевизор. Спрема Стево мусаку с патлиџанима, то морам гледат’. Јеси ово ти, Лело, опет дирала антену, бога ти, види како ми је мутна слика..
– Најприје на угријано уље ставите сјецкани лук и благо пропржите, рече Стево.
– Одо’ записат, рече Мајка и отрча по стари роковник. Боже сачувај, свог сте га ишарали, нема једног чистог листа… Гдје ћу сад писат’?
– Додајте мљевено месо, настави Стево.
– Шта је оно рек’о?
– Лук да се испржи, мама.
– Де, Лело, у задаћу ти гледај, неће учитељица сутра питат шта је било на телевизији.
– Мало папра по укусу… Мало соли… И једну жлицу Вегете.
– Не купих Вегету, присјети се Мајка.
– Месо пирјајте уз благо долијевање воде да омекша и на крају додајте косани чешњак.
– Мама, шта је то чешњак?
– Лело, скочи Отац. Коме ја радим ову задаћу? Ја се убих овдје рачунајући, а она – чешњак?
– Па тата, нисам знала шта је.
– Лук. Бијели лук! Хај’ сад, рачунај…
– Које?
– Шта – које?! Ето сам ти поставио задатак, ти само израчунај.
– Рајчицу огулите и очистите од сјеменки, рече Стево.
– Парадајз, објасни Мајка.
– Шути, Мино, да ти ја не дођем! Видиш да дијете ради! Да видим шта си написала…Четрнаест осамнаестина, а вамо подијели брескве и јабуке, а да остане четврт… Није, брате, добро. Не може бит’… Имаш ли рјешења позади…?
– Немам, тата.
– Сложите патлиџан у ватросталну здјелу а затим прелијте умаком од меса, објасни Стево.
– Ја би’ од оволико фашираног три ручка направила, рече Минка.
– Отац се почеша по глави и запали цгарету.
– Отвори мало, зачадиће ми сторе, рече Мајка и стаде да растјерује дим.
– Хај’мо испочетка. Значи… имамо двојни разломак. И рекли смо да се вриједност двојног разломка израчунава тако што подијелимо производ спољашњих чланова са производом унутрашњих чланова. Је л’ ти то јасно?
– Јесте.
– Питај, ако ти нешто није јасно. Нису ни мени разломци из прве били јасни… Ал’ нема ту шта, математика је то, ту су ти два и два вазда четири.
– Добро, тата.
– Хо’ш знат’ сама?
– Хоћу, тата.
– Хајде, ево ја ћу се окренут’, нећу ни гледат’ шта радиш.
– Тата, тата?
– Реци, Лело…
– Тата, а шта су то марелице..?
Текст: Даниела Бакић