На својим часовима негујем атмосферу слободе. Часови књижевности подразумевају размену идеја. Та размена не постоји у ситуацији наметнутог ауторитета који СВЕ зна и ученика који морају то СВЕ примити здраво за готово, научити и репродуковати. Дакле, слобода. Која једним својим делом иде мимо важеће методике и круто постављених захтева, али даје резултате. И на тестовима. И у спремности ученика да раде самостално, без помоћи старијих, без домаћих које су наручили од вештачке интелигенције јер, оно што се процењује, лични став и ангажовање, не могу преписати.
Правила постављамо већ на првим часовима петог разреда. Потребни уџбеници се носе према плану који разрађујемо заједно за наредну недељу и подложан је промени уколико нас наставна јединица „повуче“ или ученици процене да су преоптерећени, па не могу постићи све што је планирано. Пише се све у једну свеску. Нема школска и домаћа. Пишу како хоће, свеска је њихова, не прегледам, иако врло похвалим оне који су доследни и педантни. Нарочиту похвалу добијају ђаци који на часу, током обнављања градива, покажу како се у својим белешкама сналазе и могу пронаћи тражени податак. Тужнића бележим када неко не уме да прочита свој домаћи, не зна да објасни како је урадио задатак, ако је у питању граматика, или шта га је навело да размишља на тај начин, ако је у питању књижевност.
Најважније правило је да на часовима књижевности нема нетачних одговора. Све је добродошло, чак и када води у погрешан рукавац јер и то може бити погодан терен за сучељавање мишљења. Наравно, ово правило ученици прихватају постепено и постану сасвим храбри тек кроз пар месеци када схвате да су подстакнути на учешће и нису исмејани за став који је у супротности са осталима. Захтева се култура дијалога јер слобода подлеже правилима лепог васпитања.
Сваки ученик може, у сваком тренутку, рећи да ли му се нешто свиђа или је неки део градива претежак. Може негодовати како му је досадно или се питати чему све то служи. Легитимно је застати, суочити се са проблемом, тражити тумачење за дугачке романе, превише гласовних промена, облике речи, а на наставнику је да се довије и притисне дугме за мотивацију.
Тако смо ове недеље у петом имали у плану обраду једног грчког мита, али је било неопходно објаснити појам мита, шта су то митови, зашто настају, какве су то приче. Разговор је склизнуо на легенде, за децу је то танка граница, теорија много не помаже, мали су да схвате, али се десио обрт. Он произилази из слободе у понашању коју још увек уче.
Један ученик је подигао руку и добио реч. Мислила сам да жели нешто прокоментарисати у вези са темом.
Међутим, он је питао јесам ли сам била на вашару јер Шабац ових дана живи у знаку Чивијаде и вашара. И то је главна тема. Била је то бомба која је показала како дотични ученик нема појма чиме се тренутно бавимо. Његове мисли су на вашаришту. Али, имао је довољно слободе да питање постави. Значи, верује ми. Идемо у добром правцу. Сад је моменат за две ствари. Под један очувати поверење, а под два задржати тему часа у границама прихватљивог.
Рекла сам како на вашару нисам била, али планирам наредних дана, питала децу какви су њихови утисци, шта им се на вашару највише свидело. Разговор је синуо као ватра потпирена свежим ваздухом. А онда сам их вратила на Чивијаду. Зашто се фестивал зове баш тако? Какав је садржај фестивала? Зна ли неко зашто Шапчане зову Чивијашима? Не знају, наравно.
Причу сам им испричала уз напомену да је то нека врста локалне легенде, па направила разлику са митовима. Затим смо се мало играли допуњавајући чивијашку причу како би постала мит, уметали виле и але, па се вратили на грчку причу. Наравно, не без трзавица и слепих улица јер се неко сетио како Месија називају легендом и није јасно зашто ту реч користе, какве то везе има са тумачењем које су добили. Уз Месија је улетело још имена уз расправу ко је већа легенда. Али, изашло се на прави пут.
После звона сам изашла самлевена питајући се шта би официјелна контрола рекла за један овакав час. Вероватно би га исекла, а не би схватила да је сваки тренутак овог дијалога драгоцен. Јер, деца су релаксирана и слободна да кажу шта мисле. Кад дођемо на терен озбиљних књижевних дела, знаће то да употребе. Нису исмејани, ни заустављени. Остали су у уверењу како су дали огроман допринос. Размишљали су. Повезали лично искуство са темом. И што је најважније, научили су шта је мит, а шта легенда, савладали су градиво.
Може ли наставник на сваком часу овако радити? Може. Само и он мора имати слободу да дође до циља на сврсисходан начин, занемари оно што је тренутно небитно иако је прописано, ослободи се строгих методичких захтева о току часа који су у данашњем времену потпуно неприлагођени пажњи ученика, престане да шпарта и попуњава бесмислене рубрике, ослободи креативност која ће деци бацити удицу и закачити их на радозналост.
ПИСА тестирања су показала како наши ђаци страховито назадују. У свакодневном раду наставници већ дуго виде то заостајање и упозоравају. Деца знају до контролног, а затим заборављају. Они умеју да прерачунају пропорцију, али не умеју да је примене у стварном животу. Знају теорију трења, али је не препознају када се оклизну на леду. Набрајају стилске фигуре, а не осећају хиперболу када кажу умирем од досаде. Уче елементе версификације, а ни једну песму не осећају душом, неће је написати у љубавном писму, нити цитирати као патриотски поклич.
Наша школа се одвојила од живота.
Наложила ми је да децу научим ко је Густав Шваб, шта је мит, прођем кроз тумачење поступака Хелиоса и сина му Фаетона, мотивишем петаке да разумеју појам кобног дара. И није ту ништа спорно. Треба и то да знају. Али другим путем. Оним који ће их успут научити да је вашар који воле део ширег фестивала, фестивал део једне приче, прича део легенде, легенда дух града у коме живе, Меси жива легенда, а они слободни да лутају док не стигну до циља.
Само тако се сутра неће уплашити Кмета Симана, ни одбити од Милића Барјактара. Научиће да их нађу. Прво у себи. Па у околини. На крају у историји и теорији.