Прича која последњих дана кружи друштвеним мрежама помало личи на измишљени сценарио, са циљем да изазове што више бесних коментара (тзв. рејџ-бејт). Можда јесте, можда није, али свакако је вредна да се о њој продискутује.
Реч је, наиме о мајци која је наводно обрисала онлајн Мајнкрафт свет свог тринаестогодишњег сина — свет који је он градио пуних шест година, од своје седме године. Родитељи љубитеља ове игрице знају да је понекад огроман труд иза света који деца тамо стварају – куће, градови, споменици, заједнички пројекти са другарима, читав један свет који постоји и који је детету веома важан. Сасвим је, наравно, друга тема је ли то прешло у опсесију или је реч о месту на које дете неколико пута недељно ”одлази” да изрази своју креативност и направи нешто ново. Градити један свет шест година можемо посматрати и кроз призму истрајности и преданости циљу и тешко да је овај поступак мајке могуће оправдати.
А зашто је она то уопште урадила? Па, зато што је њен син добио тројку из математике.
Према тетки дечака, која је испричала целу причу, мајка се улоговала на његов компјутер и трајно обрисала његов Мајнкрафт свет. Када је дечак сазнао, сломио се — плакао је, био је, како тетка каже, потпуно девастиран. Мајка је на то одговорила реченицом коју је тешко разумети: „То је само обична игра коцкицама, сазри мало.“
Касније је, иронично, мајка отишла на Фејсбук да тражи савет како да сина „уразуми“ и примири. Објава је за три сата прикупила око три милиона коментара — и готово сви су били на страни дечака.
Да ли је мама погрешила? Да, и то ЈАКО
Најкраћи одговор би био – зато што постоји огромна, суштинска разлика између казне и освете, а оно што је ова мајка урадила много је ближе другом.
Тројка из математике је разлог за разговор. Разлог да седнемо заједно и питамо „шта се дешава, треба ли ти помоћ, да ли ти нешто смета у школи, да направимо план учења заједно“. То није разлог да се уништи шест година нечијег рада, труда и идентитета. И, на крају, тројка из математике није смак света. Посебно ако није редовна појава.
А сад да се вратимо на Мајнкрафт. За дечака, то није само игрица. Била је то његова креација, простор у коме је градио, планирао, правио грешке и исправљао их, сарађивао са пријатељима, учио се стрпљењу и истрајности на начин који можда ниједан школски предмет није успео да му понуди. Шест година је дуг период у животу тринаестогодишњака — то је скоро пола његовог живота до сада. Замислите да неко вама, у секунди, обрише шест година фотографија, бележака, пројеката на којима сте радили — само зато што је хтео да вас „научи лекцију“?
Шта је мајка тиме заправо добила — а шта изгубила
Вероватно је, у том тренутку, осетила неку врсту олакшања. Осећај да је „коначно нешто урадила“, да је послала јасну поруку, да ће сад, кад изгуби оно најдраже, дечак схватити озбиљност ситуације. Тај осећај контроле је стваран, али је и варљив — и, што је најважније, краткотрајан.
Оно што је изгубила је много трајније: поверење. А поверење детета према родитељу није нешто што се само обнавља кад криза прође. Сваки пут када осети да родитељ не поштује оно што му је важно, дете учи да мора да се чува, да мора да скрива оно што воли, јер би могло бити искоришћено против њега у тренутку беса. То је разорно, јер управо та деца, кад порасту, престају да деле свој свет са родитељима. А онда се родитељи, само неколико година касније, питају зашто им дете ништа не прича.
Постоји ли ситуација у којој бисмо могли да је оправдамо?
Искрено, тешко ми је да је замислим. Чак и у озбиљнијим случајевима — рецимо, ако би играње угрожавало здравље детета, ако би лагало о времену проведеном за екраном, ако би занемаривало све обавезе — постоје мере које делују на понашање а да притом не униште оно што је дете створило. Ограничити време играња, променити правила коришћења уређаја, увести договор и последице — све то има смисла. Брисање самог дела, самог стваралаштва, никад нема логичку везу са проблемом који се наводно решава. То није васпитање, већ чин моћи над неким ко нема моћ да се одбрани.
Како је требало да се постави
Најпре — да застане. Да се запита: „Шта заиста желим да постигнем овим потезом? Да ли желим да му помогнем да буде бољи у математици, или желим да му покажем ко је овде шеф?“ Та два циља воде ка потпуно различитим поступцима.
Могла је да седне са њим и каже: „Видим да ти оцене не иду како би требало, и то ме брине, јер желим да ти буде лакше, не теже. Хајде да видимо заједно шта се дешава.“ Могла је да уведе последицу која има смисла — мање времена за игру док се стање не поправи, па чак и потпуну забрану на неко време. Обавезно време за учење пре играња, ангажовање око градива које му тешко иде. Све то гради одговорност. Брисање шестогодишњег рада гради само бес, тугу и осећај неправде — а ниједно од тога не помаже детету да боље разуме разломке.
Зашто је уопште битно да разумемо дечји свет
Деца од најранијег узраста граде сопствени систем значења у свету који углавном не контролишу. Зато им је, са две-три године, важно да пију из те плаве шоље, а не било које друге. То није хир — то је начин на који мали ум ствара осећај реда и сигурности у свету којим управљају одрасли. Кад му кажемо „није то битно, само је шоља“, поручујемо му, у суштини, да његов осећај за оно што је важно — није исправан, а није ни битан.
Та иста динамика прати дете кроз читаво одрастање, само мења облик. Са седам година то је боја шоље. Са тринаест, то је дигитални свет који је годинама градио. Са седамнаест, биће то музика, пријатељство, идеја у коју верује. Суштина је увек иста — дете гради свој идентитет кроз ствари које су њему битне, чак и кад нама, одраслима, делују ситно или неважно.
Сваки пут када обезвредимо оно што је детету важно — „то је САМО игрица“ — дете учи да његов доживљај света није ни вредан ни битан.
Ако је прича истинита, ова мајка је, вероватно у покушају да научи сина одговорности, урадила нешто што уопште није желела — научила га да ствари које воли, па чак и он сам, могу нестати преко ноћи, у рукама особе којој највише верује. Бојим се да је то лекција коју ће памтити много дуже него било коју оцену из математике.