Завршила се школска година и ускоро ће стићи ђачке књижице. Како „наградити“ оцене у књижици? Већина родитеља нема дилема, поступиће на начин на који су поступали и до сада. Можда је ипак време да преиспитамо које су награде корисне, а које не.
Да ли сте икада „подмитили” дете када није хтело да заврши свој оброк уз обећање да ће добити слаткиш на крају оброка? Слажете ли се да дете треба учити да разуме да је важно да заврши свој оброк јер ће му то помоћи да одрасте здраво? Или, да ли наградите дете када постигне добре резултате у школи? Зар не мислите да је то њихова основна обавеза? И ако можете да бирате, да ли бисте пре наградили дете које има високе оцене, или дете које постигне напредак иако има тешкоћа да добије 4 или 5 из неког предмета?
Сви се слажемо да треба наградити децу. Међутим, величина и облици награда су питања о којима треба добро размислити.
Награда је брза поправна мера. Нуди инстант задовољење и тренутну сатисфакцију. Ефекти награде су свакако брзи али да ли су и ефикасни у психолошком развоју детета? Куповина ствари за децу их не учи вредносном систему. Чак и материјално награђивање позитивног понашања има ограничену моћ мотивације.
Мотивисање детета наградама (у облику поклона, новца…) може представљати и ризик. Дугорочно гледано, деца могу развити идеју да је пре свега важно представити своје заслуге на начин да се добије награда и неће научити да је потребно много радити и бити самодисциплинован да би се награда зарадила. Другим речима, деца ће одвојити своју мотивацију од задовољства за добро обављен посао.
Постоји ризик да дете помисли: „Ако не добијем нешто за то, зашто то радим?“ Таква деца ће радити нешто само да би добила награду. На крају, тешко ће их бити мотивисати да ураде било шта, ако их иза тога не чека извесна награда. А сада замислите дете које одраста уз идеју да ће га иза сваког добро обављеног посла чекати награда? Па замислите онај тренутак када схвати да то заправо и није баш тако?
Не кажемо да децу не треба наградити за добро понашање и добре оцене, али награда не мора да буде у форми новца или материјалне добити. Боље је похвалити дете за његова достигнућа него га наградити опипљиво. Родитељски понос који дете препознаје највећи је поклон и нема цену.
У идеалном случају, похваљивати и награђивати треба редовно у кратким временским периодима. На пример, чекати цело полугодиште да бисмо наградили децу, представља дуго време за њих, поготову за млађу децу. Дакле, речи, гестови, или изрази охрабривања у току школске године ће им помоћи да истрају у својим напорима и остану мотивисани у школи.
Ево неких облика награђивања које можемо користити а имају позитиван утицај на развој деце.
1. Наградите похвалом
Деци су, као и одраслима, потребне сталне похвале као вид охрабрења. Када ваше дете показује да се труди, похвалите га без обзира на крајњи резултат, на пример, „Баш си се потрудио, поносим се тобом!“ Похвале и охрабрења су најефикасније награде које родитељи могу да користе.
2. Повремено наградите и опипљивом наградом
Док суштинске награде подстичу, повремене опипљиве награде су неопходне да би се детету указала посебна пажња у ситуацијама када је постигло резултат изнад уобичајеног, или уложило у нешто много већи труд него обично, или више него што су његове обавезе. Ове награде могу бити примерене када ваше дете показује да покушава да направи велики развојни скок или резултат. Учиниће да дете осети да је постигло позитивне резултате и охрабрити га да настави даље. Овакве награде се никада не нуде унапред.
3. Изненадите наградом
Када родитељи дарују неочекивано за посебна постигнућа или за велики труд, ова награда може бити врло ефикасно средство у јачању позитивног понашања. Повремено, када дете нешто добро уради, изненадите га наградом.
4. Избегавајте мито
Врло често се награда претвори у мито. Ми као родитељи увек желимо да купимо детету нешто за шта мислимо да ће га учинити срећним, и уместо да то купимо спонтано или изненадимо дете, често му награду обећамо под условом да уради нешто или поправи оцену.
Подмићивање никако није препоручљиво, јер нудимо детету купљену ствар у замену за поштовање, а можемо охрабрити дете да нам следећи пут каже “не”, без обзира што је то што од њега тражимо у замену за награду, његова обавеза. Ко нам је крив, погађали смо се.
5. Сведимо претње на минимум
Иако је претња, посебно тврдоглавом детету, део родитељске дисциплине, родитељи морају да буду веома одмерени када то чине. Претња тежи да потисне урођену жељу детета да се одговорно понаша, тако да сталне претње успоравају сазревање личности детета. Када кажемо „долази одмах или ћу те казнити,“ дете ће најчешће послушати али само да избегне обећану казну.
6. Афирмишите добро понашање као облик самонаграђивања
Основно је да родитељ помогне детету да увиди користи од тога што се исправно понаша.
Кад кажете детету, “Мислим да Павле воли да се игра с тобом и његова мама хвали твоје понашање, па вероватно због тога жели да се играте и сутра,” ви му помажете да размишља о сопственим поступцима, а не о ономе што ви захтевате.
И није важно да ли ће наше дете постати “лекар, пекар, апотекар”, важно је да то што ради, ради добро. Афирмација у професији чини човека задовољним. Обућар који направи квалитетну ципелу је много задовољнији од нпр. инжењера који не успева да испуни своје задатке у задатом року.
Извор: srljubica.blogspot.com