Završila se školska godina i uskoro će stići đačke knjižice. Kako „nagraditi“ ocene u knjižici? Većina roditelja nema dilema, postupiće na način na koji su postupali i do sada. Možda je ipak vreme da preispitamo koje su nagrade korisne, a koje ne.
Da li ste ikada „podmitili” dete kada nije htelo da završi svoj obrok uz obećanje da će dobiti slatkiš na kraju obroka? Slažete li se da dete treba učiti da razume da je važno da završi svoj obrok jer će mu to pomoći da odraste zdravo? Ili, da li nagradite dete kada postigne dobre rezultate u školi? Zar ne mislite da je to njihova osnovna obaveza? I ako možete da birate, da li biste pre nagradili dete koje ima visoke ocene, ili dete koje postigne napredak iako ima teškoća da dobije 4 ili 5 iz nekog predmeta?
Svi se slažemo da treba nagraditi decu. Međutim, veličina i oblici nagrada su pitanja o kojima treba dobro razmisliti.
Nagrada je brza popravna mera. Nudi instant zadovoljenje i trenutnu satisfakciju. Efekti nagrade su svakako brzi ali da li su i efikasni u psihološkom razvoju deteta? Kupovina stvari za decu ih ne uči vrednosnom sistemu. Čak i materijalno nagrađivanje pozitivnog ponašanja ima ograničenu moć motivacije.
Motivisanje deteta nagradama (u obliku poklona, novca…) može predstavljati i rizik. Dugoročno gledano, deca mogu razviti ideju da je pre svega važno predstaviti svoje zasluge na način da se dobije nagrada i neće naučiti da je potrebno mnogo raditi i biti samodisciplinovan da bi se nagrada zaradila. Drugim rečima, deca će odvojiti svoju motivaciju od zadovoljstva za dobro obavljen posao.
Postoji rizik da dete pomisli: „Ako ne dobijem nešto za to, zašto to radim?“ Takva deca će raditi nešto samo da bi dobila nagradu. Na kraju, teško će ih biti motivisati da urade bilo šta, ako ih iza toga ne čeka izvesna nagrada. A sada zamislite dete koje odrasta uz ideju da će ga iza svakog dobro obavljenog posla čekati nagrada? Pa zamislite onaj trenutak kada shvati da to zapravo i nije baš tako?
Ne kažemo da decu ne treba nagraditi za dobro ponašanje i dobre ocene, ali nagrada ne mora da bude u formi novca ili materijalne dobiti. Bolje je pohvaliti dete za njegova dostignuća nego ga nagraditi opipljivo. Roditeljski ponos koji dete prepoznaje najveći je poklon i nema cenu.
U idealnom slučaju, pohvaljivati i nagrađivati treba redovno u kratkim vremenskim periodima. Na primer, čekati celo polugodište da bismo nagradili decu, predstavlja dugo vreme za njih, pogotovu za mlađu decu. Dakle, reči, gestovi, ili izrazi ohrabrivanja u toku školske godine će im pomoći da istraju u svojim naporima i ostanu motivisani u školi.
Evo nekih oblika nagrađivanja koje možemo koristiti a imaju pozitivan uticaj na razvoj dece.
1. Nagradite pohvalom
Deci su, kao i odraslima, potrebne stalne pohvale kao vid ohrabrenja. Kada vaše dete pokazuje da se trudi, pohvalite ga bez obzira na krajnji rezultat, na primer, „Baš si se potrudio, ponosim se tobom!“ Pohvale i ohrabrenja su najefikasnije nagrade koje roditelji mogu da koriste.
2. Povremeno nagradite i opipljivom nagradom
Dok suštinske nagrade podstiču, povremene opipljive nagrade su neophodne da bi se detetu ukazala posebna pažnja u situacijama kada je postiglo rezultat iznad uobičajenog, ili uložilo u nešto mnogo veći trud nego obično, ili više nego što su njegove obaveze. Ove nagrade mogu biti primerene kada vaše dete pokazuje da pokušava da napravi veliki razvojni skok ili rezultat. Učiniće da dete oseti da je postiglo pozitivne rezultate i ohrabriti ga da nastavi dalje. Ovakve nagrade se nikada ne nude unapred.
3. Iznenadite nagradom
Kada roditelji daruju neočekivano za posebna postignuća ili za veliki trud, ova nagrada može biti vrlo efikasno sredstvo u jačanju pozitivnog ponašanja. Povremeno, kada dete nešto dobro uradi, iznenadite ga nagradom.
4. Izbegavajte mito
Vrlo često se nagrada pretvori u mito. Mi kao roditelji uvek želimo da kupimo detetu nešto za šta mislimo da će ga učiniti srećnim, i umesto da to kupimo spontano ili iznenadimo dete, često mu nagradu obećamo pod uslovom da uradi nešto ili popravi ocenu.
Podmićivanje nikako nije preporučljivo, jer nudimo detetu kupljenu stvar u zamenu za poštovanje, a možemo ohrabriti dete da nam sledeći put kaže “ne”, bez obzira što je to što od njega tražimo u zamenu za nagradu, njegova obaveza. Ko nam je kriv, pogađali smo se.
5. Svedimo pretnje na minimum
Iako je pretnja, posebno tvrdoglavom detetu, deo roditeljske discipline, roditelji moraju da budu veoma odmereni kada to čine. Pretnja teži da potisne urođenu želju deteta da se odgovorno ponaša, tako da stalne pretnje usporavaju sazrevanje ličnosti deteta. Kada kažemo „dolazi odmah ili ću te kazniti,“ dete će najčešće poslušati ali samo da izbegne obećanu kaznu.
6. Afirmišite dobro ponašanje kao oblik samonagrađivanja
Osnovno je da roditelj pomogne detetu da uvidi koristi od toga što se ispravno ponaša.
Kad kažete detetu, “Mislim da Pavle voli da se igra s tobom i njegova mama hvali tvoje ponašanje, pa verovatno zbog toga želi da se igrate i sutra,” vi mu pomažete da razmišlja o sopstvenim postupcima, a ne o onome što vi zahtevate.
I nije važno da li će naše dete postati “lekar, pekar, apotekar”, važno je da to što radi, radi dobro. Afirmacija u profesiji čini čoveka zadovoljnim. Obućar koji napravi kvalitetnu cipelu je mnogo zadovoljniji od npr. inženjera koji ne uspeva da ispuni svoje zadatke u zadatom roku.
Izvor: srljubica.blogspot.com