Како комуницирате са својом децом? Колико сте свесни шта изговарате и какву им поруку шаљете, а колико сте спремни да слушате?
Већ годинама радим као менаџер корпоративних комуникација. Константно ширим своје знање из те области, похађам семинаре, слушам сјајне струцњаке када причају о својим искуствима, читам књиге о бољој комуникацији… Мислила сам да доста знам, док пре нешто више од годину дана у мој живот није ушао најбољи учитељ комуникације којег сам икада имала: мој син.
Двосмерна улица
И пре него што се родио, почели смо да комуницирамо. На нежно лупкање по стомаку, одговарао је «шутирањем». Умео је да слуша: умиривала га је музика, или када бих му нешто причала. Умео је да слуша и као сасвим мала беба, и то више да ослушкује – интуитивно, да «упија» моја расположења и да их сам проживљава. Када би плакао, пружала сам му топлину наручја, не обазирући се на бесмислене приче о томе како бебе треба пустити да плачу, а он је одговарао блаженим смиривањем на мојим грудима. Непогрешиво је знао када сам нервозна или нерасположена, иако није разумевао ниједну једину реч. Мој син је савршено комуницирао, не користеци речи.
Добри комуникатори знају да је комуникација двосмерна улица, и да је слушање саговорника од једнаке важности као и оно што цемо рећи. Чак неки тврде да је тајна успешне комуникације у умећу слушања. Бебе то знају. Бебе савршено слушају, чак и када не познају значење речи.
Зар је онда важно што слушају, ако не разумеју шта им се прича? Заправо, разумеју. А разумете и ви, када вам неко говори на непознатом језику. Наравно, не разумете сваку реч, али разумете да ли се неко на вас љути, или му је драго што вас види. Исто важи и за децу.
Уобичајене сцене
Пре неки дан сам у ресторану присуствовала интересантној сцени: мајка и двогодишње дете (слободна процена старости детета) су покушавали да ручају. Тачније, мајка је покушавала да руча, а детету није нимало било до јела: најпре се забављало бацајући комаде хране на под – што је мајку видно изнервирало, а потом је почело да «кењка», тражеци да га мајка извади из столичице. Мајка је, пак, желела да руча – разумљиво, била је гладна, и ко зна зашто нервозна, а неочекивано понашање њеног детета је само «доливало уље на ватру».
Сигурно разумете ову мајку. Колико пута сте се нашли у ситуацији да нешто радите – на пример, завршавате ручак, а дете је допузало до вас и вуче вас за ногавицу, све гласније протестујуци што не обраћате пажњу на њега. Природно, сваког секунда је ваша тензија све већа. И, уместо да на брзину окренете шницле у тигању, ви просипате парадајз пире… тако да лонац на шпорету није једина ствар у кухињи која ће да прокључа!
Дакле, сви имамо разумевања за мајку у ресторану. Када је дете преврнуло тањир, она је експлодирала: устала је и поцела да виче на дете, које је у први мах збуњено гледало, а потом бризнуло у плач. Мајка га је узела у наручје, покупила своје ствари и ужурбано напустила ресторан, праћена погледима других гостију – којима, свакако, ово није била најпријатнија сцена коју се желели да гледају уз ручак. Нико није показивао разумевање за мајку. Сви су, мање или више огорчени, мислили да је «неуротична крава која се дере на дете» (цитат једног од гостију).
Сада ћете помислити: «Па да, лако је критиковати жену, ко зна какве све проблеме има!». Неки од вас це помислити: «А ти си ми па сва савршена, као да се ти никада не дереш на дете!». (više…)