Деца појма немају. Не знају да буду деца, па то ти је. Ми смо били нешто сасвим друго, ми смо били деца, а не они. По васцели дан буље у компјутере и мобилне телефоне. У наше време тога није било, јер да јесте и ми бисмо буљили… Не, није то тема, као ни они, та деца…
Него, има већ неколико година како интернетом кружи хвалоспев генерацијама које су знале шта је то бити дете и које су то мајсторски одрадиле. Судећи према мејловима, видео-клиповима и осталим интернетским умотворинама, ради се о онима који смо светло дана угледали негде средином прошлог века. У поменутом саставу који носи наслов „Како смо преживели” може се прочитати каква је невероватна квалитативна разлика између нас док бесмо деца и ових наших данас који се децом само реда ради зову.
Као прво, ми смо пили воду из чесме. Ови наши пију куповну воду из још куповнијих флаша. Јесте да им ми ту воду купујемо и да на њих урламо кад их укебамо како сисају славину (легендарни рефрен: „Хоћеш да се заразиш!? Зубе да поломиш? Чему чаше служе? Узми флаширану…”), али то сад није битно. Битни смо ми. Ми смо пили воду и из баштенског црева. Јесте да бисмо ти исти „ми”, само кад би видели дете како додирује поменуто црево, добили фрас, али није то то… Ми смо пили ту воду и ништа нам није било. Јесте да смо ту и тамо били крастави и имали пролив, али то нема везе… Као ни то што у наше време није ни било пластичних флаша. Флаше су биле стаклене и свака је имала 20 кг живе ваге. Из њих смо пили само уз помоћ публике и асистенцију јачих, одраслих особа. А не ова деца данашња…
Друго, ми смо се играли напољу по цео дан, само нас утерају на храњење… Јесте да нас родитељи нису, при рођењу, одмах уписали на балет, клавир, флауту, подводни хокеј, слободно планинарење, четири страна језика, због чега ова наша деца устају пре рудара, а лежу кад покрију вампире, али… то је за њихово добро. Дакле, ми смо се играли напољу…
Добро, сад су свуда напољу паркирани аутомобили, не можеш ни иглу, а камоли лопту да бациш… Али то су наши аути, нећемо се ваљда одрећи аутомобила због неких игрица… И сада аутомобили возе улицама тако брзо као што у наше доба нису ни на аутомобилским тркама возили… али… ми смо били деца, а не они.
И нисмо имали мобилне телефоне. Нису родитељи могли стално да нас зивкају. Јесте да је због тога половина мајки имала хроничну пнеумонију јер су висиле на прозорима, али… како ја да пустим дете напоље, ако не знам где је?! Друго сам била ја, мислим ми, а друго они.
Да.
Ми смо сатима правили играчке од дасака и цевки, а ови данашњи ништа, ни локомотивицу од жице да произведу… А, ми… Ми смо већ у породилишту умели од ималинске кутије да направимо грчку хладњачу. Јесте да данас више нема ни кутија, ни ималина, али би могли да се снађу, деца су, нек покажу шта знају. Добро, нас су наши родитељи учили да правимо играчке, али ми смо данас сувише заузети, не могу та наша деца само нешто да извољевају. Уосталом, ено, има да се купе играчке, какве даске по кући и цевке, само још фали да нешто упропасте…
У самохвалоспеву нашим генерацијама пише и да смо били добри у школи, а ко није био добар, тај је добио прилику – понављао је разред. А не ова данашња деца… Не знам, додуше, шта је данас другачије, али нешто сигурно јесте. И наши родитељи се нису стално жалили учитељима, као што то радимо ми… У ствари, као што то раде родитељи те немогуће деце.
Да… И нас су, док смо децом били, родитељи возили непривезане у ауту, и без ваздушних јастука, а ни дечја седишта нисмо имали. Јесте да тада ни предња седишта нису имала појасеве, нити те јастуке… Јесте и да смо рипали по седиштима и при сваком кочењу, на бар дупло мањим брзинама од садашњих, завршавали носом на поду и крајницима под седиштем, али… Ми смо били деца, а не ови сад што ту глуме неку децу, а у ствари…
Ми смо, каже легенда, падали и рањавали се, губили зубе, а није било тужби. Наши родитељи се нису тужакали… Добро, ту и тамо су забележена родитељска урликања, лупање по вратима и: „Видим ли још једном оног вашег близу наше зграде…”, док су ова садашња деца тако неспособна да ни родитеље нису умела да изаберу како треба.
И, иако смо падали и рањавали се… Ми нисмо као ови наши носили кациге и штитнике које смо им ми купили, и ништа нам није фалило. Сем они горепоменути зуби. Додуше, ја имам и неколико подужих шавова на глави и такво колено да га баш не показујем ако не морам, али шта ми фали. А не ова деца данашња…
Има ту још непоновљивих квалитета нас кад смо били деца, али и сад је већ потпуно јасно да ова данашња деца никада са нама неће моћи да се носе. Не само по питању кондиције, скромности, издржљивости, неограничености маште, него и по томе што смо ми детињство успели да преживимо иако нас родитељи и учитељи нису стално водали и слали код педагога и психолога… Мада, кад мало боље размислим, можда је требало… Можда би то помогло да ова наша деца буду мрву више деца, а не овакви неспособњаковићи. Ми смо имали детињство на ком сами себи честитамо, а не ова деца данашња. Наша.
Ко ли их само такве направи, да ми је знати?…
Jелица Грегановић
(Из књиге „Љубав и друге ситнице” у издању „Лагуне”, 2013. године)