Од малена им говоримо да су слатке, уместо да похвалимо њихово мишљење
Инсистирање на изгледу од раног детињства има за последицу то што се више од 15 одсто девојчица, млађих од 12 година, шминка и пати од поремећаја у исхрани
Када упознате четворогодишњу девојчицу која плени осмехом и гледа вас умилним окицама у розе хаљини на туфне, природно је да јој кажете како је слатка.
У овоме, наизглед, нема ничег лошег, јер нас малишани спонтано „маме“ да им ласкамо. Међутим, нека истраживања показују да је овакав приступ крив за чињеницу да је девојкама данас изглед важнији од памети и образовања. Њима се од малих ногу пласира прича о лепоти, она се поставља као императив и усађује у свест деце, пишу „Новости“.
Лиз Блум, ауторка књиге „Размишљајте: разговори за паметне жене у заглупљеном свету“ наводи да више од 15 одсто девојчица млађих од 12 година редовно ставља маскару, ајлајнер и кармин, пати од поремећаја у исхрани, има смањено самопоуздање и комплексе због физичког изгледа, а да чак и паметне, успешне студенткиње изјављују како би рађе биле лепе него паметне.
Оне су духовна бића, а не лутке
Зато она саветује да се са девојчицама разговара на другачији начин, да се у раном детињству промени образац понашања, како би се избегле последице у каснијем добу.
Уместо да их похвалите за сукњу, лутку или кикице, Лиз предлаже да их на првом сусрету питате како су, шта читају, шта воле, а шта не, о лепим манирима… Уколико су старије, паметно им је прићи са темама о загађењу животне средине, променама у школском систему, тренинзима…
Лиз каже да је суштина да се девојчице од најранијег узраста уче да размишљају својом главом и пажњу освајају мудрим промишљањем и занимљивим причама, а не да чекају да им неко удели комплимент на рачун изгледа. У противном, сваки пут када се то не деси, оне ће се осећати мање вредно. Зато је потребно да им се у раном детињству усади свест о значају улагања у унутрашњу, а не спољашњу лепоту. То је тек једна, али врло важна, ставка у исправном систему вредности.
Извор: bebac.com
Ja se nadam da sam jedina majka u Srbiji koja se oseća kako se ja osećam. Gledam u moju devojčicu i znam da sam joj rodila pametnu glavicu, znam da može da završi fakultet, ako zagreje stolicu, ali je gledam i razmišljam šta da li da izgovorim rečenicu svojih roditelja: UČI ŠKOLU, IMAĆEŠ LEP POSAO I LEPO ĆEŠ ŽIVETI. Da li će tako biti? Da li je sad tako? Pa i nije. Oko mene su padavičari i ponavljači koji sad mnogo lakše žive od mene, vlasnice dve fakultetske diplome, najboljeg studenta svog univerziteta, najboljeg sportiste svog grada… Lakši život je za mene to što oni mogu sebi da priušte da od para koje zarade, plate sve račune i da im ostane za hranu. Bolji život je što su njihova deca videla more, znaju da skijaju, imaju biciklove… Lakše im je, jer se ne spremaju pola godine za predstojeću registraciju auta. Šta meni vredi što ja razumem pojave i promene u društvu, razumem šta je medijska manipulacija, poznajem osnovne principe ekonomije… kad jedva sastavljam kraj sa krajem? Šta da kažem detetu?
Jedva sastavljati kraj sa krajem je za mene ono kad plaćaš račune, kobeljaš se sa obavezama i nemaš za letovanje, zimovanje, voziš auto od 20 godina i moliš se svaki dan da ne stane, jer ga nećeš popravljati, deci kupuješ polovne biciklove, polovne knjige… uzimaš odeću od dece rođaka, sve u fazonu „ne može to dete da iznosi“. Sastavljanje kraja sa krajem je kad kupuješ salamu koju možeš da priuštiš, na akciji.
Šta da kažem devojčici? Uči? Onda moram da spremim odgovor na pitanje koliko škole ima ne Karleuša i Dara Buba Mara, jer njih u našem svetu nema, nego oni likovi koji nam prosipaju pamet i vode nas u ambis. Uči ili budi lepa?
Nadam se da samo ja imam ovakve dileme, da sam ja jedina majka koja ne zna šta pametno da kaže detetu.
Niste Sanja,
Na žalost, ima nas još mnooogo takvih majki. Šta god dobro da sam pokušala da naučim moje dete, škola me na pragu demantovala! Mogla bih da napišem potpuno isti tekst kao Vaš…na žalost…