Група бивших студената, сада већ успешних пословних људи, окупила се и посетила једног старог професора с факултета. Разговор је убрзо прерастао у притужбе о умору, исцрпљености, стресу на послу, у породици и на сваком животном кораку. Професор их је слушао с пуном пажњом и саосећањем. 
”Чини ми се да вам треба шољица добре кафе”, рекао је и повукао се у кухињу. Вратио се с великим лонцем из којег се пушила кафа и целим асортиманом шољица.
Свака је била другачија. Било је ту порцеланских, пластичних, стаклених, папирних, кристалних, керамичких…Неке су изгледале скупоцено, као да су стигле с двора последњег кинеског цара, друге су изгледале сасвим обично, треће су биле окрњене и полупане…
“Послужите се.”
Кад су сви бивши студенти имали шољицу у руци, професор је приметио:
”Лепе и скупоцене зачас су плануле. На столу су остале, недирнуте, ружне, обичне и јефтине шољице. За себе желите само најбоље, што вам је уједно и извор стреса. А ипак, изглед шољице не доприноси укусу. Лепша посуда обично је само скупља, а каткад и замагљује оно што испијамо. Свима вам је у ствари требала добра кафа, а не шољица. Ипак сте посегнули за најбољом. А онда сте наставили меркајући туђе шољице.
Кад се ухватите у вртлог стреса и незадовољства, сетите се да је кафа попут живота. А посао, новац и положај у друштву… попут шољице. Шољица не дефинише, нити мења квалитет живота који живимо.Понекад, концентришући се само на шољицу, пропустимо уживање у кафи. Пијете кафу, а не шољицу.“
Најсрећнији људи немају све најбоље, они извуку најбоље од свега.
Живе једноставно, говоре љубазно, воле великодушно…”