На нашу адресу стигао је искрено написан текст наше колегинице из Ужица. Преносимо га у целини.
„Предајем физику и хемију у школи у којој су деца штрајковала и која је због тога доспела у жижу јавности. Годинама уназад наши ученици и школа освајају прва места на републичким такмичењима у свим образовним профилима у сва четири наша подручја рада, што медијима никад није било интересантно, али се зато ових дана камере налазе у зборници, у ходницима, испред школе… Није више вест да су наставници у штрајку, није вест ни да су наставници са својим ученицима, “помоћу штапа и канапа“ постигли неки успех, али је зато ударна вест када ученици изађу из школе противећи се хаосу који је настао после наредбе (нашег?!) министра да се обавезно звони на 45 минута, а (непослушни) наставници казне додатним умањењем плате.
Дошло је време да деца којима је место у клупама, а не у политичким или социјалним превирањима, нама одрже лекцију. Кажу, лекција је о јединству:
„Договорите се хоћете ли пола сата или 45 минута, нама је свеједно, али морате бити сложни!“
Али, ово није била само лекција нама који радимо с том децом. Била је то и лекција и онима који месецима игноришу масу незадовољних просветних радника и својим изјавама, али и нечињењем само подгревају незадовољство. Људи запослени у просвети слабо су плаћени, понижени, заплашени , а сада постају и апатични.
Пристајемо на мало новца, на нелогичне промене у наставним плановима и програмима, на коришћење често безвредних уџбеника…
Плаћамо из свог џепа поједина бесмислена стручна усавршавања, само да бисмо добили обавезни број бодова за лиценцу.
Користимо уџбенике у којима је и у деветом издању сваки наслов погрешан, учествујемо у фарси званој завршни испит у основној школи.
Пристајемо на то да се у 21. веку као основно наставно средство, а често и једино, користи креда из донација која је неупотребљива за писање по дотрајалој табли.
Пишемо дописе које од нас захтевају, а никада не добијамо повратну информацију.
Бринемо се да ли ће сутра радити школа зато што општина није платила струју, телефон или грејање…
Зато, оно са чиме се ни случајно не смемо мирити је осуда од стране јавности, неких интелектуалаца, јавних личности, родитеља! И ми смо родитељи, и наша деца су у школи!
Свима је јасно да су просветни радници једна огромна група људи која се школовала на државним факултетима (велики део од оних фамозних 6% високообразованих). Наравно да и међу нама има вредних и мање вредних радника. Разлози су многи: различити критеријуми за запошљавање, недовољна новчана сатисфакција да задржи неке способне и вредне људе, недовољна мотивисаност, атмосфера у друштву… Јавност манипулише фразама: „Нема ни за кога“, „Шта се они више буне“, „Докле деца да испаштају“, „Колико мало радите, добро сте плаћени“, „Имате велики распуст“…
Просветни радници имају четрдесеточасовну радну недељу. Оно што свако од нас ради није само непосредан рад с децом, ту су и допунска и додатна настава, секције, рад у тимовима, рад на инклузивном образовању, писање разних планова, рад у стручним и одељенским већима, рад у органима школе, припреме за такмичења, припремање часова, припремање и прегледање контролних задатака, обавезе око разредног старешинства, сарадња са родитељима, стручно усавршавање, дежурства… За годишњи
одмор имамо законом тачно одређен број дана као и сви запослени у јавним службама, ни мање ни више, али га не можемо користити када хоћемо (за разлику од других делатности), већ када морамо. Зато нисмо у ситуацији да користимо предсезону или крај сезоне да бисмо летовали јефтиније. То је једина професија где радници и када су
болесни долазе на посао, јер углавном нема ко да их замени, а боловање би додатно умањило и онако мизерну зараду.
Овај штрајк просветних радника, као и сви претходни, осуђен је на пропаст. Постоје многи разлози за то. Власт ради све да га уништи. Она прави и дели синдикате, уцењује, смањује плате, прети отпуштањем 10 000 радника… Велики проблем је и осуда од стране јавности, а најважнији разлог је изостанак јединства међу просветним радницима. На то су нам указали чак и наши ђаци.
У тешким временима озбиљна друштва улагала су новац у образовање и културу. На тај начин борили су се против опасности које прате кризна времена. Овим штрајком просветних радника деци се на примеру предаје можда најважнија животна лекција о борби за грађанска права, истрајности, солидарности… Учимо их чувању личног
достојанства и достојанства професије и значају и вредности образовања! Рушењем нашег достојанства чините неправду према сопственој деци, њиховој будућности и
будућност целог друштва!
Дозволите им да ову лекцију науче! Будућност ће им тада бити сигурно боља од наше.
Анела Милетић“