Рано је јутро. Крећем на посао. Хладно је, уморна сам од јуче, од прекјуче, од пре месец дана. Возим у тишини, па укључим радио. Онда ми смета бука, па га искључим. Претурам по ташни јер сам сигурно нешто заборавила. Вадим све редом на седиште поред јер нема телефона. Када је русвај потпун, напипам га на дну џепа од јакне. Сад намештам јакну. Затеже ме око врата. А ни обрве ми нису почупане. Неко ми свира јер возим преспоро, обилази ме, запљусне ми сва стакла и онда почињем да псујем. Наглас. Све псујем. И државу, и плату, и кућу, и мужа, и децу. Сви су ми криви. На крају, и цео живот, који је овакав какав је.
Долазим коначно, али места за паркирање нема. А онда станем у суседној улици и схватим да сам стигла пола сата раније. Е, сад стварно опсујем живот поново, отворим прозор и запалим цигарету. Слушам лупкање кише по крову. Гледам је како се слива низ прозоре. Почињем да се кајем. И да се кравим. И да се враћам у себе. У живот који сам псовала. Колико вреди мој живот? Има ли цену? Тишина је. И тада чујем…
“Хајде да гледамо месец”, каже моја унука. Износим лежаљку и склупчамо се у ведру летњу ноћ. Наслања ми главу на раме. Броји звезде. Прати прстом авион који трепери. Око нас је густа тама и огромно небо. Слушамо славује. Саме и довољне, ћутимо у васиони која се слила у два квадрата.
“Хајде лези”, каже моја ћерка. Глас јој је миран и природан. Све је распремљено и судови опрани. Нигде ни вишак ни мањак. Спуштам се на кревет помало омамљена од инфузије. Позлило ми је када смо испратили госте са славске вечере. Само сам села насред раскупусане куће и почела да плачем. Тонем у сан. Смешим се у два квадрата топлине.
“Хајде да прошетамо”, каже мој отац. Касно је вече. Пада снег. Нема људи, само бела недодирнута улица. Ћутимо и ја га хватам под руку. Загребе ме оштар штоф капута по лицу. Он застане, погледа у небо и настави даље. Подигнем главу и видим нас испод светиљке под кишом пахуља у два квадрата спокоја.
“Хајде да распремимо кућу”, каже моја сестра.
“Хајде да прво попијемо кафу”, кажем ја. И док подижем шољицу да сркнем, она већ стоји на столу и пајалицом скида прашину са лустера. А онда све организује и ослобађа ме потребе да мислим, само бришем, а она се појављује и нестаје, надгледа и поправља, има је, па је нема. Мали генерал иза којег можеш ићи, а да те ветар не додирне. У пола квадрата загрљаја.
“Хајде да зидамо нашу кућу”, каже мој муж, у шетњи, једног августа, када сам остала без наде. У октобру смо имали само зидове и кров, купили смо бурек и отишли да је обиђемо. Пролазили смо кроз просторије, било је хладно, он је објашњавао шта ће где бити. Мени је све било мало и уско, а онда смо стали поред отвора за прозор, размотали мастан папир као на неком шанку и гледали у велику долину са црквом у средини. Као квадрат разгледнице.
Колико кошта седам и по квадрата мог живота у овом граду, на овом кишном дану, у блатњавим колима која смрде на дим од цигарете? Изађем и залупим врата. Наместим оковратник, отворим кишобран и кренем. Све коштају. Баш све. И зашто онда псујем?
Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца