Ова прича почиње венчањем учитељице, супруге и касније мајке, Ali Nunery, и њеног ускоро супруга, Бена, које се одиграло 2009. године. Баш пре венчања купили су кућу у Синсинатију у којој је требало да живе они и њихова будућа деца. Одлучили су да, као сјајан симбол почетка једне дивне ере, фотографије на венчању направе баш у својој новој кући, још празној. Фотографије су дивне, препуне ишчекивања, наде, љубави, осмеха.
Две године након венчања, Бен и Али добили су највећи дар – ћерку Оливију. Она је била све чему су се надали, па и много више од тога. Ипак, срећа је била кратког века. Већ 2011, Али оболева од тешке болести, а Оливија, са свега годину дана, остаје сама с татом. Иако је то нешто најтужније што детету може да се догоди, Оливија је у целој несрећи имала једну велику срећу – тату пуног љубави, пажње и разумевања. Оног који ће увек бити ту за њу, који ће брижљиво чувати успомену на њену маму и који ће јој бити и мама и тата, увек кад затреба.
Када је Оливија напунила три године, Бен је одлучио да је дошао тренутак да наставе даље и оду из куће за коју их везује толико лепих, али и толико тужних успомена. Ипак, није могао само да спакује кофере и окрене леђа. Зато је, уз помоћ Алине сестре, направио сет фотографија са својом ћерком, као омаж њеној мами. У сету фотографија које следе налазе се оне с венчања Али и Бена, и оне настале 5 година касније, на којима су Оливија и Бен.
Ове фотографије најбоље доказују како се емоције могу ухватити и заувек забележити. Како, кад је љубав искрена и снажна, исијава из сваке поре, из сваког погледа, осмеха или покрета.
Мелани, Алина сестра, која је и снимала ове фотографије, каже да је за њу читаво то искуство било истовремено веома болно, али и дивно. „Једна од ствари која највише боли је када Оливија ради управо ствари о којима је Али сањала да ће једног дана радити са својом ћерком. Говорила је како ће своју ћерку једног дана водити на балет, гледати је како се врти и кикоће све док не падне. А то се данас управо дешава, а Али није ту да све то види.“
Мелани каже и да је Оливија толико била посвећена овом фотографисању, водила је на места где су се тата и мама сликали и цео пројекат схватила толико озбиљно, да је тешко било поверовати да има само три године.
А нама је тешко да пронађемо праве речи да ову причу закључимо. Зато се нећемо ни трудити, већ ћемо само рећи – волите и чувајте своје најближе а успомене стварајте док су ту, поред вас. Тако никад нећете морати да се кајете и жалите због пропуштених тренутака и неизречених осећања.
Фотографије: rockpink4ali.com