Одлагала је одлазак код његових колико год је могла.
Сама помисао на време проведено с то двоје стараца, у кући која је све више бивала налик оронулој, напуштеној хотелској соби препуној сабласти, стварала јој је осећај нелагоде.
”Ана, чекамо те доле”, рекао је нервозно и залупио врата. ”Немој сто година…”
Уздахнула је и нанела последњи слој маскаре, прошла прстима кроз косу, огрнула сиви боцкави шал око врата, и изјурила за њима. Напољу је све слутило на јесен.
Кућа његових родитеља одисала је неком устајалом, хроничном несрећом, несрећом која се, попут воња ширила годинама и увлачила у пукотине у зидовима, у рамове слика, испуцали фурнир и избледели плиш боје труле вишње.
Његови родитељи су били две утваре, без храбрости да се суоче с остатком својих сићушних, истрошених живота. Он, тада већ прилично оронуо и немоћан за било какве подвиге, бивши човек, отупелих кутњака, пргав и спреман да зарежи сваког тренутка. Она, нешто млађа од њега али преслаба да му се супротстави, кадра да прими само одређену количину речи, светла и мириса током дана, аорист жене, тужна куја испраних очију и мршавих сапи.
”Уђите, уђите, промаја је…”, рекла је његова мајка и утерала их унутра. ”Седите, сместите се, ја одох да приставим кафу…”
Његов отац се промолио у предсобљу, сув, стар и горак. Погледала је у Бранка. Реци ми да ти ниси он, помислила је. Да никада нећеш бити као он.
Девојчица је трчкарала по кући попут сићушног, радозналог свица, решена да све додирне, помери и барем принесе уснама. Његов отац се, старачки погурен, тетурао за њом, и враћао на место све што би помакла, равнао шустикле и ресе на тепиху које је у трку мрсила. Дете у кући било је тако другачије од свега на шта је навикао. Није се трудио да прикрије своју зловољу, то мало створење је било нешто што ремети његов уобичајени ритам и често је погледао на сат као да се пита зашто већ не одлазе.
С друге стране, старица се искрено радовала, барем онолико колико је била у стању да се ичему више радује. Лекови су, ипак, чинили своје. Уморна, тиха туга јој је попут копрене прекривала лице и та туга је бојила сваку изговорену и прећутану реч. Живела је у жалости за самом собом, забранивши себи све осим цигарета и понеког отупелог, успутног уздаха.
”Нека вас, мушких, у дневној, нас две ћемо у кухињу.”
Две жене седеле су за климавим столом, пребирајући речи као какве ретке траве.
”Узми ванилице, послужи се.” – рекла је старица.
”Не могу, хвала.”
”Ти никад ништа не можеш”, цокнула је. ”Спремићу ти па понеси, појешћете код куће. Ванилице могу дуго да стоје.”
”Код нас мало шта дуго стоји”, рекла је Ана.
”Бије ли те?”, упитала је старица приносећи шољицу уснама.
”Молим?”
”Да ли те бије, Бранко, мој син?” – поновила је, мирно као да ћаска о времену.
”Не више.”, одговорила је, у тренутку болно свесна чињенице да су пребрали све травке осим оних најотровнијих.
”Добро је… Не дај на себе.” – додала је. – ”Је ли ти довољно слатка кафа?”
”Да, да, одлична је, хвала.”
”Узми ванилице, молим те, код нас то нема ко да једе.”
Узела је један колачич с тацне, отресла прах шећер са стране и стрпала га целог у уста.Чинило јој се да ће се угушити али нечим је ипак морала зауставити ту бујицу иза очију која је претила да се излије.
”Изгледа да ће киша”, рекла је старица и погледала кроз прозор.
”Ништа нису најавили…”
”Мени не морају да најаве. Два пута ми је ломио ову руку. Од тада сваку кишу предосетим.”
Бранко се појавио на вратима.
”Да кренемо?”, упитао је.
Спустила је свој ледени длан на суву, кошчату шаку његове мајке и поздравила се без речи.
Старица је устала подупирући се о сто.
”Чекај…” застењала је. ”Чекај да ти спакујем у нешто… била је овде једна кутијица, лепа, згодна, од оног кекса на колутиће и баш сам помислила, нека је, сачуваћу је, да имам кад ми дођете… а ево сад је нема…”
”Ана, чекамо те доле…” – рекао је Бранко нервозно и залупио врата.
Старица се нервозно освртала по кухињи.
”А баш сам је ту… ево баш ту сам је ставила…”
”Није важно, немојте… стварно не треба…”
”Како не треба? Треба. Мора. Мој Бранко много воли ванилице.”
Аутор: Даниела Бакић