Драга мама, ево шта желим да упамтиш сад кад сам тинејџер

септембар 25, 2019

Драга мама,Жао ми је.

Жао ми је што сам галамила на тебе јутрос. Жао ми је за оно што сам рекла.

Знам да је у посљедње вријеме мало тешко живјети са мном. Или можда врло тешко.

Знам да често мијењам расположење.

Знам да ми је соба у хаосу.

Знам да се често не слажемо.

Знам да не разумијеш неке од ствари које радим.

Знам да ти се не свиђа увијек како се облачим.

Знам да те понекад изневјерим.

Знам да сам скупа.

Знам да те мој распоред скроз исцрпљује.

Знам да моја музика теби нема смисла.

Знам да никад ниси сигурна коју ћеш верзију мене добити које јутро.

Знам да имаш осјећај да се удаљавам од тебе.

Знам да не знаш шта идуће да очекујеш од мене.

Знам да те знам излуђивати.

Знам да ти недостаје вријеме кад сам била мала и могла ти стати у крило.

Знам да ти је ово тешко.

Али, ствар је у томе што је и мени тешко.

Сјећаш ли се кад је теби било овако тешко?

Сјећаш ли се онога кад ниси знала како ћеш бити расположена из једног сата у други, а камоли из једног дана у други?

Сјећаш ли се жеље да плачеш, смијеш се, вриштиш, трчиш, спаваш, причаш и сакријеш се, све у исто вријеме?

Сјећаш ли се онога кад си се питала зашто се тако понашаш понекад?

Сјећаш ли се оног осјећаја да ти се мозак и тијело крећу потпуно различитим брзинама?

Сјећаш ли се оне несигурности да ће ти људи који су ти пријатељи једног дана и остати пријатељи идућег?

Сјећаш ли се оног осјећаја да немаш појма шта да радиш са остатком свог живота иако сви очекују да си све прокљувила?

Сјећаш ли се осјећаја нелагоде и несигурности у себе док су сви други твојих година тако пуни самопоуздања и сређени?

Сјећаш ли се жеље да се уклопиш и истичеш истовремено?

Сјећаш ли се жеље да будеш примјећена и да будеш невидљива?

Треба ми да се сјетиш свега овога. Јер ми треба да ме волиш кроз све ово.

Треба ми да вјерујеш у мене и када – нарочито када – ја не вјерујем у себе.

Треба ми да ме водиш, чак и када одбијам вођство.

Треба ми да навијаш за мене.

Треба ми да ми вјерујеш.

Треба ми да ме натјераш да заслужим то повјерење.

Треба ми да имаш дебелу кожу.

Треба ми да имаш меко срце које и даље може давати грубу љубав.

Треба ми да помогнеш мом не скроз сређеном мозгу да размишља дугорочније него што би икада сам.

Треба ми да одредиш границе.

Треба ми да ме пустиш да се носим са посљедицама свог понашања.

Треба ми да ми помогнеш да покупим дијелове посљедица свог понашања.

Треба ми да будеш поносна на мене, чак и кад се ја стидим.

Треба ми да ме волиш чак и ако ти се понекад не свиђам.

Треба ми да се сјетиш да ми је стало до тога шта ти мислиш о мени много више него што ми је стало до мишљења било кога другог, чак и ако ти урлам из свог гласа да ме баш брига.

Треба ми да упамтиш да си ми важна – можда и најважнија на свијету – чак и ако се понашам као да не желим да имам икакве везе с тобом.

Треба ми да упамтиш да те требам.

Треба ми да упамтиш да те волим.

Знам да много тражим. Знам да тражим да ми даш више него што добијаш. Знам да ћу те успут фрустирати и изневјерити и разочарати.

Али кад дођемо на другу страну, такође мислим да ћемо знати и памтити ово: дошле смо тамо заједно.

Извор: Лоламагазин

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама