Активности као што су трчање, скакање, прескакање, провлачење и пењање треба што више дозвољавати малишанима јер је доказано да је играње важно за развој деце.
Како спремити децу за сутрашњи живот, изазове? Како их научити корисне ствари, а да немају слабије развијене центре у мозгу? Како ускладити потребу детета за кретањем и изазов нових технологија које га дословно могу заробити?
Зато морамо пронаћи интеракцију школе, учења кроз игру, учења помоћу нових технологија, али и нечег што родитељи потпуно заборављају – једноставне дечије игре, каква је била уобичајена до пре 10 до 20 година: трчање, скакање, прескакање, провлачење, пењање… Играње је важно за развој деце јер је основна карактеристика људи усправан ход, који нас је еволутивно развијао, посебно наш мозак који је заправо орган за преживљавање. Сви делови мозга су на тај начин усклађени, повезани, синхронизовано раде. Ако дете пуно времена проводи у лежећем или седећем положају сигурно отвара врата за каснију појаву когнитивних испада. Треба увести нека правила за децу, а она гласе – један сат седења мора се компензовати с два сата играња (ван куће, негде у парку, игралишту).
У садашњој тачки еволуције престали смо да се крећемо, највећи део дана седимо и мозак добија мање стимулација и то у важним регијама, што оставља последице и на физички развој. На пример, данас 60%, а у неким градовима и више од 70% деце има равна стопала.
До пре две деценије тај проценат кретао се између 10 и 14% и није растао. Толико је генетски преодређено, а сви остали имају развојне сметње. Исто је и са сметњама у говору, читању, концентрацији. Нека деца су једноставно постала неспособна за учење. Дете се не креће, мозак добија мање импулса и тако настаје проблем. Ту родитељи треба да форсирају моторичке игре, у којима деца скачу, хватају лопту, прескачу вијачу… заправо дечја игра дефинише наше касније способности, зато је она јако важна.
Развој синапси
Пре 15 година, доказано је да интелектуалне способности зависе од броја синапси. Раније се мислило да се оне стварају искључиво пре рођења, а онда је утврђено да се 50% синапси развија до пете године, 75% до седме, а све до 12 године. После тога више не можемо да утичемо на интелигенцију детета или можемо, али јако мало.
Прву грешку правимо чим дете изнесемо из породилишта. Девојчице ставимо у потпуно розе, а дечаке у плаве собе. Прва стимулација развоја синапси долази од контраста. У соби мора да постоји више боја.
Чим дете прохода, родитељи га спутавају у кретању, не дају му да трчи, скаче, врти се. И тиме спречавају стимулативне активности.
Родитељски утицај на развој броја синапси њиховог малишана могућ је већ од дана рођења. Дете мора да има стимулативну средину у свакој фази развоја. У најранијој фази „меке”, пастелне боје нису добар избор. Много је боље да боје и облици, који дете окружују, буду контрасни, како би око јасно разазнавало предмете и облике. Највећи утицај родитеља могућ је у фази када дете већ слуша и разуме шта му се прича, а то је са две и по, најкасније три године.
Дете интуитивно ради вежбе које стимулишу развој синапси, али родитељи га у томе спречавају, несвесни да му тиме наносе штету.
На листи корисних активности налазе се:
- ротација око своје осе (деца воле да рашире руке и врте се у круг)
- скакање (деца се радују док скачу по својим креветићима)
- игре са одржавањем равнотеже (деца уживају ходајући по банкинама или ивичњацима, а родитељи им то бране, плашећи се да ће пасти)
- пењање по дрвећу, намештају, столовима (то им, такође, бранимо, јер се плашимо да ће пасти и повредити се)
Дакле, иако бране овакво играње које је важно за развој деце, са друге стране родитељи деци дозвољавају игре које су штетне и потпуно непотребне са еволутивног становишта.
Ми смо потпуно окренули леђа природи, а због тога плаћамо велику цену.
Све је више развојних поремећаја на шта нам указују статистике на државном нивоу у већини држава у окружењу. Све је више дислексије, дисграфије, дискалкулије и разних сметњи које онемогућавају децу у нормалном учењу и постизању резултата у складу са својим генетским потенцијалом.
Пуно тих проблема бисмо спречили када бисмо се нормално понашали према деци, тј. као наши родитељи према нама. Не знам одакле толики страх да ће се дете повредити у игри!? Превише бринемо, штитимо децу, удовољавамо њиховим захтевима и тако их заправо биолошки оштећујемо.
На пример, радили смо велико истраживање са пуно параметара који су важни да проценимо развој детета, а један од тестова је био да ли знају да вежу пертле. Преко 70% шестогодишњака то није знало. Питали смо родитеље зашто им купују ципеле на чичак, а одговор је гласио – “да се дете не мучи”. Чуо сам да у радњама скоро и нема нормалне обуће на пертле за тај узраст јер их нико скоро ни не купује! Заправо смо ми родитељи највећи кривци за све ово што се догађа нашој деци
Морамо помоћи деци да школу схвате као вид забаве, јер учење је игра.
Не можемо, на пример, читање гледати изван контекста учења и метода рада у школи. Оно што је важно знати је то да ако терамо децу на репродуктивно учење, то је против физиологије и неминовно временом доводи до отпора према школи, према таквом начину учења и према самом читању. По неким истраживања деца у школи више и не читају лектиру него налазе скраћене верзије на интернету, читају само поједина поглавља, а само 20% деце стварно чита књиге! То се разликује од државе до државе, али реално проблем је све већи. Могуће је да деца живе брже и да се све догађа у кратком времену – након видео игрице у којој пређу све постављене проблеме за 1 сат доживе пуно нервирања, среће, ишчекивања, узбуђења тешко је читати неку књигу где се све одвија прилично споро.
Други проблем је што ако деца имају успорену акомодацију ока (реакција ока на приближавања и удаљавање предмета) онда могу имати проблем приликом читања, па се догађа мешање слова у реченици, па чак и читавих редова. Онда читање није само досадно, него представља и проблем. Дете нема концентрацију, догађа са да нешто што прочита не може да понови, заборавља пуно тога и онда мора поново да чита. Раније није било тако, а негде смо, изгледа, јако погрешили.
Помоћ кроз игру:
Класификације – дете класификује предмете по неком обележју, нпр. црвене лопте одваја од белих. За наш програм смо осмислили другачији начин класификације, тј. дете то чини у својим мислима, са симболима апстрактних појмова;
Серијације – дете предмете ређа по величини (нпр. велика лопта, средња и мала);
Аналогије – нпр. питамо дете шта је заједничко заставама Ирске и Италије, а није заставама Русије и Француске. Дете анализира у глави те четири заставе и одговора: “Зелена боја”.А – помажу у свакодневном животу. Преко 30 одсто неурона су асоцијативни неурони, а читава мрежа синапси развијена је због овог изузетно важног биолошког дела, који је, једноставно речено – систем за меморију, препознавање, повезивање и анализу. Нажалост, овај врхунски систем способности мозга, наша деца у току школовања не користе, и зато се дешава да брзо забораве оно што науче или, чак, и не знају да повежу оно што су научили (када је реч о функционалном знању, Србија је међу последњима у Европи.) Овај систем може свесно да се користи и вежба (путем низа игара) већ од треће године живота.
Асоцијације – помажу у свакодневном животу. Преко 30 одсто неурона су асоцијативни неурони, а читава мрежа синапси развијена је због овог изузетно важног биолошког дела, који је, једноставно речено – систем за меморију, препознавање, повезивање и анализу. Нажалост, овај врхунски систем способности мозга, наша деца у току школовања не користе, и зато се дешава да брзо забораве оно што науче или, чак, и не знају да повежу оно што су научили (када је реч о функционалном знању, Србија је међу последњима у Европи.) Овај систем може свесно да се користи и вежба (путем низа игара) већ од треће године живота.
Апстраховање – препознавање симбола апстрактних појмова.
Стрес као последица репродуктивног учења
Деца код нас и у Европи уче репродуктивно – читају више пута, понављају и тако запамте. После само две недеље, међутим, забораве чак 80% наученог. Али већ од трећег разреда деца имају толико градива да не могу све да стигну да понове. Онда када треба да одговарају, зноје им се дланови, лупа им срце, доживе прави акутни стрес и то се понавља у просеку једном у десет до 15 дана. Мозак реагује на акутни стрес тако што дете постепено почиње да мрзи школу. Тако долазимо до податка да 30% деце већ од трећег основне има отпор према школи.
Која су решења?
Прво морамо дете увести у књиге, тј. сликовнице већ у најранијем добу и тако га заинтересовати за читање. Читати му приче за лаку ноћ. Узети сликовнице које ћемо заједно бојити, научити га љубави према својим књигама. Када идемо у трговачки центар или слично можемо му једном у месец дана и купити неку књигу. Ако воли заставе купите му књиге те тематике, ако воли животиње онда те тематике. Тако им стварамо љубав према књигама.
Не смемо заборавити ни албуме са сличицама, али ту морамо пазити да не купимо сваки дан по 10-20 сличица, јер то није добро. Пуно је боље купити сваки дан по 4-5 сличица, да дете ишчекује сутрашњи дан и сакупља тај албум 2 или 3 месеца. Јер ако купујемо деци пуно сличица они сакупе албум за 10 до 15 дана и од тога немају никакве користи. А то је везано за развој мисаоних класификација, серијација и асоцијација, које трају неколико месеци у активностима као што су сакупљање сличица, салвета или играње кликера. Изузетно је важно развијати мисаоне класификације и серијације, јер оне су уз асоцијације основа функционалнога знања.
Посао родитеља, па и учитеља, је да знају које су то игре, али нажалост видимо да су те корисне игре све мање у оптицају. Ако се и одлучимо (понекад случајно) да уведемо дете у неку корисну игру, углавном је ми родитељи покваримо, јер рецимо ако дете воли кликере, родитељи купе 50 комада, за викенд дођу рођаци, па можда купе још 100 комада, а онда дете има у кутији 100-200 кликера и не жели више ни да се игра, а ако случајно и игра ту нема развоја мисаоних класификација и серијација, јер га не интересује да ли је изгубио или однео кликере, једноставно нема мотив да памти и анализира своју игру. Зато је битно да родитељи схвате да иако је играње важно за развој деце, од пуно играчака дете баш и нема неке користи.
Наша је обавеза да бринемо о деци на најбољи могући начин.
Ту су најодговорнији родитељи. Највише због њих сам написао две књиге: IQ детета, брига родитеља и Како успешно развијати IQ детета кроз игру.
Извор: roditeljsrbija.com