„Знате ону чувену – Видећеш ти кад будеш била мајка? То ми је одувек изгледало као нека клетва. Зар мајчинство није нешто најлепше на свету? Јесте, али је и тешко”, почиње своју причу самохрана мама, учитељица и блогерка Лаура Лифшиц.
Она је објаснила због чега је све осуђивала многе родитеље, али и како је променила свој приступ према деци:
„Имала сам 30 година када сам угледала мајку трогодишњег дечака, којег је она извела напоље у сред зиме – без ципела. Седео је у корпи за намирнице док је његова мајка куповала.
У сред зиме без обуће… Запитала сам се шта она мисли? У себи сам је осудила и размишљала како је могуће да такви родитељи имају децу.
Ја се овако никад не бих понела као мајка.
Било је дивно летње вече, када смо мој тадашњи муж и ја изашли на вечеру. Поред нас је седела породица са малом четворогодишњом девојчицом која је била веома гласна и немирна. Сви око ње су мислили да је неодољива, осим мене. Излуђивала ме је помисао да дете може да буде толико бучно и немирно. Ово је требало да буде мирна, романтична вечера, а не дечје игралиште.
Размишљала сам како бих могла да ућуткам то дете. Неко страшило би добро дошло. Или да му кажем да је Мики Маус на паркингу. Зашто родитељи морају да доводе своју децу у ресторане за одрасле?
Ја се овако никад не бих понела као мајка.
Гледајући мајку која даје лизалицу уплаканом детету док чекају код лекара помислила сам:
„Зашто једноставно детету не објасни да мора да престане са плакањем. Уместо тога, она га подмићује лизалицом и на тај начин од њега прави размажено дериште!” Одмахнула сам главом.
Ја се овако никад не бих понела као мајка.
Сећам се да ми је једном приликом родитељ мог ученика рекао:
„Наш Мајкл обожава да са нама спава у кревету. Скоро сваке вечери. Не знамо како да га одвикнемо од тога.”
Забога! Клинац је већ предшколац, зар не би требало да је већ одавно у својој соби, у свом кревету? Поново сам одмахнула главом.
Ја се овако никад не бих понела као мајка.
Заправо, ја сам заборавила да кажем свету да ја не знам ништа о родитељству. Свима онима којима сам замерила како не знају да се опходе према својој деци, желим само да кажем:
Жао ми је!
Неке ствари постану јасније тек када и сами постанемо родитељи.
Четири године касније требало је да одем са пријатељима у ресторан на вечеру. Са мном је пошла и моја двогодишња девојчица, с обзиром на то да те вечери нисам могла да пронађем апсолутно никог ко би је причувао. И шта је она урадила? Постала је немирна, устала је и почела да скаче около, јурца око столова, запиткује, повремено плаче…
Да не спомињемо да је целе две године спавала са мном, јер нисам знала како да је натерам да спава сама. Жалила сам се сестри како не знам како да васпитам и да променим дете.
Сада када има већ четири године и даље понекад спава са мном. У свакој ситуацији сам видела себе пре пет година када бих оштро осуђивала друге родитеље који су погрешно поступали са својом децом. Све се мења. Сада више не осуђујем.
Карма је чудо.”