Никад не знате да је последњи пут, све док не схватите да нечег више нема.
Последњи пут кад је дете затражило да га узмете у наручје.
Последњи пут кад је питало да дођете по њега у школу.
Последњи пут кад му је затребала ваша помоћ да подигне чашу или сипа сок.
Последњи пут кад сте морали да му додате кашику јер не може да дохвати фиоку сам.
Последњи пут кад је замолио да спава у вашем кревету.
Последњи пут кад је дотрчао код вас јер је ружно сањао.
Последњи пут кад је тражила да вас ухвати за руку у шетњи.
Последњи пут кад вам је потрчала у наручје после неколико сати раздвојености.
Последњи пут кад је затражио да се играте жмурке.
Последњи пут кад је питао да му прочитате причу за лаку ноћ.
Никад не знате да је последњи пут. Зато покушајте да цените сваки тренутак са својим дететом као да се он никада више неће поновити у том сјају и лепоти какав је сад. И ма колико понекад напорно и тешко било носити, нунати, правити дворац од коцкица, тек кад ти тренуци ишчезну, знаћете колико су били драгоцени. Тек кад приметите да ваше дете само одлази у школу и враћа се, да не жели да га ви успавате или да се играте с њим, знаћете да је тај последњи пут већ прошао и да га више не можете вратити како бисте га пригрлили и заувек сачували у свом сећању. Само још једном да се увуче у ваш кревет, само још једном да видите тај осмех олакшања и радости кад угледа ваше лице на вратима вртића…
Зато, пригрлите сваки тренутак са својим дететом јер никад не знате када ће одрасти.
А. Ц.