Није касно да престанете да вичете на своју децу

22 августа, 2016

Много ми значе поруке које добијам од своје деце – било да су ишврљане фломастером на малом комадићу папира или написане савршеним рукописом на папиру с линијама. Али песма за Мајчин дан коју сам прошлог пролећа добила од своје најстарије кћерке, посебно ме је, погодила.
kazna
Први стих песме одузео ми је дах пре него што су сузе потекле мојим лицем.

Прочитајте и Мојој девојчици

“Важна ствар о мојој мами је…она је увек ту за мене, чак и кад направим проблем.”
Видите, није увек било тако. Током веома растројеног живота, започела сам један нов обичај који се радикално разликовао од начина на који сам се до тада понашала. Постала сам особа која виче. То није било често, али је било екстремно – као пренадуван балон који изненада пукне и сви у окружењу се због тога страховито тргну.
Па шта је то било с мојом децом, која су тада имала три и шест година, због чега сам се губила? Је ли то било инсистирање једне кћерке да отрчи по још три наруквице и омиљене розе наочаре кад ми већ каснимо? Је ли то што је друга покушала сама да сипа пахуљице у чинијицу и просула целу кутију на сто? Је ли то што је једна оборила на под и поломила мог специјалног стакленог анђела иако сам јој говорила да га не дира? Је ли то што се друга стојечки борила да не заспе баш када су мени били потребни мир и тишина? Је ли то што су се њих две свађале око глупих ствари попут која ће прва изаћи из аута или која ће добити највећу куглу сладоледа?
Да, биле су то те ствари – нормална хушкања и типични дечији проблеми и понашања – које су ме иритирале до те мере да сам губила контролу.

Прочитајте и Дан када је моје дете помислило да га не волим

Ову реченицу није лако написати. Нити је то леп период мог живота за сећање јер, истину говорећи, мрзела сам себе у тим тренуцима. У шта сам се то претворила да сам требала викати на две драгоцене мале особе које сам волела више него сам живот?
Рећи ћу вам у шта сам се претворила. У моје скретање пажње.
Претерана употреба телефона, превише задатака, ‘то-до’ листе на више страна и јурњава за савршенством, једноставно су ме исцрпили. А викање на људе које сам волела била је директна последица губитка контроле коју сам осећала у свом животу. Наравно, морала сам неге пукнути. Пукла сам иза затворених врата у друштву људи који су ми значили највише на свиету. Све до једног судбоносног дана.
Моја старија кћерка сишла је са столице да би дохватила нешто, а онда је случајно преврнула циелу кесу риже на под. Док је милион ситних зрна летело по поду као киша, очи мог детета су се испуниле сузама. И тада сам га видела – страх у њеним очима док се спремала за тиранију своје мајке.
“Она ме се боји”, помислила сам уз најболније могуће схваћање. “Моје шестогодишње дете се боји моје реакције на своју невину грешку.”

Прочитајте и 8 знакова да је реалност мога мужа потпуно другачија од моје

С дубоким жаљењем сам схватила да нисам мајка уз какву желим да моја деца одрастају, нити да тако желим живети остатак живота.
У недељама које су уследиле након те епизоде, доживела сам слом и просветљење – тренутак болне сазнања који ме је покренуо на ‘хандс фрее’ пут, пут заборава свих скретања пажње и бављање оним што је стварно важно. То је било пре три године – године лаганог одвајања од претеривања у употреби електронских сметала у мом животу… три године ослобађања од недостижних стандарда перфекције и притиска друштва да ‘радиш све’. Како сам се ослобађала својих интерних и екстерних дистракција, бес и стрес који су кували у мени полако су нестајали. С мање терета на леђима, могла сам реговати на грешке моје деце на много смиренији, саосјећајнији и разумнији начин.
Говорила сам ствари попут: “То је само сируп од чоколаде. Можеш то обрисати и сто ће бити као нов.” (Уместо да испустим огорчен уздах и преврнем очима). Понудила сам се да држим метлу док она чисти море пахуљица с пода. (Уместо да стојим над њом с погледом негодовања и неописиве досаде.) Помогла сам јој да размисли гдје је оставила своје наочаре. (Уместо да је постидим што је тако неодговорна.)
А у тренуцима када чиста исцрпљеност и непрекидно кукање прете да ће одузети најбоље од мене, ушла бих у купатило, затворила врата за собом и дала себи мало времена да дишем и подсетим се да су оне деца, а деца греше. Баш као и ја.
Временом је страх који се видио у очима моје деце када упадну у невољу нестао. И хвала Богу, постала сам уточиште у њиховим тешким тренуцима, уместо непријатељ од ког требају да беже и да се крију.
Нисам сигурна да бих се сетила да пишем о овој дубокој трансформацији да се није догодио инцидент док сам завршавала рукопис за моју књигу. У том тренутку сам осетила да ми је живот претрпан и потреба да вичем била ми је на врху језика. Приводила сам крају посљедња поглавља књиге када се мој компјутер замрзао. Изненада, измене на три цела поглавља нестале су пред мојим очима. Провела сам неколико минута махнито покушавајући вратити последњу верзију рукописа. Када ми то није успело, конуслтовала сам и ‘бацк уп’ само да бих открила да је и тамо рукопис нестао неком грешком. Када сам схватила да никада нећу вратити поглавља на којима сам радила, дошло ми је да плачем, или још боље, дошло ми је вриштим од беса.

Прочитајте и Да, моје дете спава са мном у кревету! Не, није ме брига шта ви …

Али, нисам могла јер је било време да покупим децу из школе и одведем их на пливање. Уз велику суздржаност мирно сам затворила свој компјутер и подсетила себе да постоје пуно, али пуно гори проблеми од поновног писања ових поглавља. Затим сам рекла себи да не постоји апсолутно ништа што бих могла сада учинити да бих решила овај проблем.
Кад су моја деца ушла у аутомобил, одмах су знала да нешто није у реду. “Што није у реду, мама?” питала су ме једногласно након само кратког погледа на моје бледо лице. Дошло ми је да вриснем “Управо сам изгубила четвртину моје књиге!”.Дошло ми је да дланом разбијем волан јер је седење у аутмобилу било последње место на којем сам хтела да будем у том тренутку. Желела сам да идем кући и да поправим своју књигу – а не возикати децу на пливање, цедити мокре купаће костиме, чешљати замршену косу, кувати вечеру, прати прљаво посуђе и успављивати их.
Али уместо тога мирно сам рекла: “Мало ми је проблем сада о томе да причам. Изгубила сам део књиге. И не желим да причам о томе јер се осећам лоше.”
“Жао нам је”, рекла је старија кћерка у име обе. И онда, као да су знале да ми је требало простора, биле су мирне све до базена. Деца и ја смо обавиле све активности тог дана и, иако сам била тиша него обично, нисам викала и дала сам све од себе да се суздржим од размишљања о књизи. Напокон се дан скоро завршио. Ушушкала сам млађу кћерку у кревет и легла поред старије за уобичајено ‘вечерње чаврљање’. “Мислиш ли да ћеш успети вратити поглавља?”, тихо је питала моја кћерка. И тада сам почела да плачем, не толико због три поглавља, знала сам да их могу поново написати, мој слом се догодио више због умора и фрустрације коју подразумијева писање и уређивање књиге. Била сам тако близу краја. На моје изненађење, моје дете је пружило руку и нежно ме помазило по коси. Изговорила је охрабрујуће речи попут “компјутери могу бити тако фрустрирајући”. И на крају “мама, ти то можеш, ти си најбољи писац којег познајем”, и “ја ћу ти помоћи како год могу”.

Прочитајте и Откријте учи ли ваше дете рукама, очима или ушима!

Кад сам ја имала ‘проблем’, она је била ту, стрпљиво и саосјећајно ме храбрила ни не помисливши да ме удари кад сам већ била на дну. Моје дете не би научило овај одговор пун емпатије да сам ја остала она особа која виче. Јер викање затвара комуникацију, прекида везе, оно чини да се људи раздвајају, уместо да се зближавају. Важна ствар је…. моја мама је увек ту за мене, чак и кад направим проблем.
Моје дете је то написало о мени, жени која је прошла кроз тежак период на који није поносна, али из којег је научила. И у речима моје кћерке видим наду и за друге.
Важно је… да није касно да престанете да вичете
Важно је… да деца опраштају – нарочито кад виде да се особа коју воле покушава променити.
Важно је… да је живот превише кратак да бисмо се нервирали око просутих пахуљица и загубљених ципела.
Важно је… да без обзира шта се догодило јуче, данас је нови дан.
Данас можемо одабрати да реагујемо мирно. И док то радимо, учимо децу да мир гради мостове – мостове којима можемо поћи кад имамо проблеме.
 
Извор: devetmeseci.net

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Један коментар на "Није касно да престанете да вичете на своју децу"

  1. Ака каже:

    Као да је о мени писала! Баш тако се и ја осећам, само што ја и даље не знам како да савладам троје деце без да или постанем њихов роб или да се ту и тамо ипак дерем.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама