Пред нама је једна од најлепших песама Сергеја Јесењина. Овај руски песник испевао је прелепу и потресну химну о мајчинској бризи и болу. У њој је представио нека од најплеменитијих осећања која човек може да осети у животу.
Писмо мајци
Јеси л жива, старичице моја?
Син твој живи и поздрав ти шаље.
Нек увечер над колибом твојом
Она чудна свјетлост сја и даље.
Пишу ми да виђају те често
због мене веома забринуту
и да идеш сваки час на цесту
у свом трошном старинском капуту.
У сутону плавом да те често
увијек исто привиђење мучи:
како су у крчми фински нож
у срце ми заболи у тучи.
Немај страха! Умири се, драга!
Од утваре то ти срце зебе.
Тако ипак пропио се нисам
да бих умро не видјевши тебе.
Као некад, и сада сам њежан,
и срце ми живи само сном,
да што прије побјегнем од јада
и вратим се у наш ниски дом.
Вратит ћу се кад у нашем врту
рашире се гране пуне цвијета.
Само немој да у рану зору
будиш ме ко прије осам љета.
Немој будит одсањане снове,
нек мирује оно чега не би:
одвећ рано заморен животом,
само чемер осјећам у себи.
И не учи да се молим. Пусти!
Нема више враћања ка старом.
Ти једина утјеха си моја,
свјетло што ми сија истим жаром.
Умири се! Немој да те често
виђају онако забринуту,
и не иди сваки час на цесту
у свом трошном старинском капуту.
Сергеј Јесењин