Татин понос, татин јунак, татина дика још спава, а мени жао да га будим, па одлзим да га ја упишем на факултет, да не би делија реметио сан.
– Добар дан! – кажем лепушкастој службеници.
– Добар дан.
– Ево, попунио сам све формуларе, уплатио све шта треба. – кажем.
Након што је залепила слику у индекс, службеница се љубазно насмешила и предала ми.
– Изволите. Довиђења. – рекла је.
– Шта довиђења? – кажем разочарано.
– Шта још желите? – подиже обрве дама.
– Да поразговарамо. – кажем.
– У вези чега? – пита.
– У вези малог. – кажем.
– Ког малог господине?
– Па овог што сам га уписао.
– Шта да разговарамо? – пита с чуђењем.
– С ким да будем у контакту преко године?
– У каквом контакту? – бечи се.
– Па не знам ко ће му бити, како да се изразим, разредни старешина?
– Не постоји разредни на факултету, господине.
– Па добро, како се то изговара овде? Ко о њему брине?
– Нико. – каже цура. – Сам о себи брине.
– Свакако… – кажем. – Али ипак, ко води родитељски?
– Молим? – згране се службеница.
– Ко сазива родитељски састанак? – брижно питам.
– Ово ме још нико никада није питао. – рашири руке плавуша – И вероватно ме нико никада и неће питати! Какав родитељски састанак на факултету?
– Па ко ће да ми саопшти оцене? Како да знам да ли је миран или немиран? Имају ли ужину?
– Је л ово скривена камера? Каква ужина мајко моја! – почиње да жмирка цура.
– Код кога да оправдам кад има изостанак? – питам.
– Код никог аман! Нема оправданих изостанака овде! Нема родитељ шта да тражи овде! Шта ће родитељ овде? Господине, он је сада пунолетан и сам се о себи стара!
– Ма немојте! – гракнем. – Кад треба да се све плаћа, онда је малолетан. А кад требам да знам како учи онда је пунолетан! Уосталом, свашта се дешава на факултетима! Читам ја новине!
– Шта се дешава – налакти се службеница.
– Долазе на факултет разноразни пробисвети. И оне калаштуре и свашта.
– Какве сад калаштуре?
– Писало је да су њих три са четврте године, затвориле једног самог са прве и држале га у соби до ујутру.
– Је л ваш син крупан на Вас? – пита заједљиво.
– Јесте… – дигнем главу.
– Онда ће се изборити, не брините.
У истом тренутку отварају се врата, на којима се појављује један човек. Када га је угледала, службеница ми каже:
– Ево, фино, игром случаја се појавио декан. Питајте њега.
– Каква је то галама? – пита човек.
– Ви сте директор? – питам.
– Нисам директор, него декан. Изволите?
– Пита којим су данима родитељски састанци… – каже му цура.
– Молим Вас… – дођем коначно к себи – Само сам питао с ким могу да будем у контакту, да знам како учи дете.
– Он више није дете него пунолетни човек. – каже декан.
– Да, пунолетни… – кажем – а кад буде требала да се плати екскурзија, онда неће платити он, него ја.
– Каква екскурзија? – у хору питају декан и службеница.
– Па тамо где будете ишли… – кажем.
– Где да идемо? – већ се презнојава декан.
– Где год да одете ја ћу да платим. Ал кад ме већ питате ја вам предлажем Грчку.
Тако је то било приликом уписа. Не знам зашто, али мој син самном не говори већ трећи дан. Само чујем, с времена на време, како у слушалицу некоме каже:
– Блам, блам, блам…
Недељко Попадић (из књиге БЕЛЕШКЕ, ЗАПИСИ, ПЕСМЕ И ПРИЧЕ)