Да ли је гнев лош?
Гнев је природна реакција свих нас, па тако и мале деце. Поступање према дечијем гневу је можда најтежи део родитељства и васпитачког посла. Многи родитељи и васпитачи на дечији гнев реагују на погрешан и деструктиван начин.
Када дете постане љуто, оно је прилично ограничено у начину испољавања свог гнева. Има само два избора. Да испољи гнев понашањем или речима. Оба начина отежавају правилно реаговање родитељима и васпитачима. Оба начина су неподношљива и неприхватљива. Шта васпитач може да уради?
Као пара из лонца, и гнев мора некако да изађе из детета. Нико, па ни мало дете, не може да потисне гнев и да га стално држи у себи. То би била једна од најштетнијих ствари на које можемо да присилимо мало дете. Ако детету не дозволимо да испољи гнев на неки начин, оно мора да га потискује све дубље и дубље, што може да изазове деструктивне проблеме касније у животу. Ако је дете кажњено због испољавања гнева речима или понашањем, оно нема другог избора осим да потискује гнев и да га затвори у себе. Као последица тога, дете никада неће бити у стању да се зрело носи са гневом. То је замка кажњавања. Кажњавање није начин помоћу кога ћемо да научимо децу како да се носе са гневом.
Пасивно агресивно понашање
Суочени са дечијим гневом, родитељи и васпитачи могу да направе још једну грешку, да плану и истресу терет свог гнева на дете. Деца су беспомоћна пред родитељским гневом. Када родитељ виче на дете, он затвара све природне начине испољавања гнева, и дете мора да га потисне, придодајући му још и родитељски гнев. Због чега је ово толико штетно?
Ако се превише потискује, гнев ће се испољити у облику “Пасивно агресивног понашања”. Пасивно агресивно понашање је, углавном, несвесно (дете не зна да се тако понаша) и усмерено против ауторитета. То је несвесна мотивација детета да пољуља ауторитет (нарочито родитеља и васпитача) радећи супротне ставари од оних које се очекују од њега. Када пасивно агресивне црте почну да карактеришу дечије понашање, дисциплиновање постаје ноћна мора. Појављују се одуговлачење, траћење времена, тврдоглавост, намерна неефикасност и заборавност, често дете почиње поново да пишки или каки у гаће и сл. Несвесни циљ таквог понашања је да узнемири родитеље и друге особе од ауторитета, и тако изазове гнев. Пасивно-агресивни начини понашања су индиректни, лукави и штетни, а њима дете омаловажава себе. Пошто је овакво понашање углавном несвесно, дете и не зна да га користи као одбрамбено понашање. Родитељи су сами себе сатерали у ћошак. Што више кажњавају оваква понашања, дете ће их све више упражњавати. Онда че доћи школа, па ће лоше оцене бити средство за пасивно агресивно понашање и родитељи постају беспомоћни и очајни. Шта их тек чека у пубертету!? Пасивно агресивно понашање је предуслов и за дрогирање, пушење, непримерени секс, бежање из школе, недисциплину у школи… па чак и за самоубиство.
Пасивно агресивно понашање је веома честа појава. Зашто? Зато што многи људи не разумеју гнев или не знају шта са њим. Осећају да је гнев некако погрешан и грешан и а га дисциплином треба „истерати“ из детета као ђавола. То је озбиљна заблуда, јер је осећање гнева нормално. Сваки човек у животу осети гнев, укључујући и Исуса (који се разљутио на оне који су злоупотребили храм). Када се дете разгневи, и ви га ударите или викнете на њега: „Прекини или ћу да те ошамарим“… шта њему остаје да уради? Само две ствари: да настави да се понаша непослушно и да се „тако“ изражава, или да вас послуша и престане да се „тако“ изражава. Ако одабере ову другу опцију, гнев неће нестати, он ће само бити потиснут и остаће нерешен у подсвести, чекајући да касније буде изражен на неког другог (где може) или путем неприкладног, пасивно агресивног понашања.
Друга грешка коју родитељи и васпитачи често чине у вези са потискивањем гнева је неумесна употреба хумора. Кад год ситуација постане напета, поготово ако се дете разгневи, неки родитељи га задиркују и покушавају да наметну хумор, не би ли умањили напетост. Шаљивост је, наравно, дивна ствар у свакој породици. Али, кад се стално користи да би се избегло правилно поступање са гневом, дете једноставно не може да научи како да изађе на крај са гневом. Пасивно агресивно понашање може лако да постане укорењени, уобичајени образац понашања и може да траје целог живота.
Учење зрелог владања гневом
Присиљавање детета да потисне гнев није прави пут. Морамо га научити како да се, на адекватан начин, ослобађа гнева, како да се носи са њим. Да бисмо то могли да научимо децу, потребо је да и ми сами умемо да се адекванто носимо са властитим гневом. Осећање гнева није само по себи ни добро ни лоше. Гнев је нормалан, и свако живо биће га осећа. Проблем није сам гнев, већ управљање гневом, и у томе многи греше. Потребно је схватити да постоје различити начини управљања гневом и знати који је најбољи. Почели смо од најгорег начина излажења на крај са гневом, а то је пасивно агресивно понашање. Родитељи, ако ваше дете или тинејџер испољава свој гнев вербално, чак и ако је непријатан у томе, то је много боље од пасивно агресивног понашања. Једна од најважнијих лекција одрастања и стицања зрелости јесте излажење на крај са гневом на примерен и зрео начин. Деца ће настојати да незрело испољавају гнев све док ин неко не покаже другачије. Не можемо очекивати од детета или тинејџера да гнев изражавају аутомастки на најбољи и најзрелији начин. Учење зрелог савладавање гнева иде поступно, и пролази кроз одређене кораке:
Лествица управљања гневом:
Потпуно неконтролисано понашање – Кад особа има нападе беса, уништава имовину или је насилна према другој особи (чак је и овакво понашање лакше исправити него пасивно агресивно)
Вербални излив беса, али без физичког насиља, ограничен на викање, вриштање, псовање. Гнев није усмерен само на особу на коју смо љути, него на било кога ко се налази у близини.
Непријатно вербално изражавање(гласно, драње…) али без вређања и псовања… али и даље није усмерено само на онога ко је изазивач, већ на све присутне…
Непријатно испољавање (викањем, вриштањем…) али ограничавајући се на тему и особу која је изазвала.
Испољавање на пријатан и разуман начин, ако је могуће и то према особи која је гнев изазвала.
Лествица управљања гневом направљена је да би се разумели различити кораци или нивои зрелости у изражавању гнева, и да би се помогло васпитачима да увиде да морају да уче децу како да, корак по корак, напредују од једног нивоа зрелости до другог.
Како учити дете да напредује на лествици контроле гнева
Петнаест начина гневног понашања комбинују се на различите начине на лествици гнева. Приметићете да је испољавање гнева првенствено негативно. На лествици су само прва два начина потпуно позитивна. Прво ћу приказати могућа понашања, па онда, на лествици гнева, њихове могуће комбинације.
1. Љубазно понашање
2. Тражење решења
3. Усмеравање гнева на онога ко га је изазвао
4. Остајање при првој жалби (не ширење на “све и свашта”)
5. Логично и конструктивно размишљање
6. Непријатно и бучно понашање
7. Псовање, вређање
8. Усмеравање гнева према онима који га нису изазвали
9. Изражавање жалби које нису директно повезане
10. Бацање предмета
11. Уништавање имовине
12. Вербално злостављање
13. Емоцонално деструктивно понашање
14. Физичко злостављање
15. Пасивно агресивно понашање
Позитивно
1. Љубазно понашање, тражење решења, усмеравање гнева на онога ко га је изазвао, остајање при првој жалби, логично размишљање.
2. Љубазно понашање, усмеравање гнева на онога ко га је изазвао, остајање при првој жалби, логично размишљање.
Позитивно и негативно
3. Усмеравање гнева на онога ко га је изазвао, остајање при првој жалби, логично размишљање. Нељубазно, бучно
4. Остајање при првој жалби, логично размишљање. Нељубазно, бучно. Усмеравање гнева ка онима који га нису изазвали
5. Усмеравање гнева на онога ко га је изазвао, остајање при првој жалби, логично размишљање. Нељубазно, бучно. Вербално злостављање.
6. Логично размишљање. Нељубазно, бучно. Усмеравање гнева ка онима који га нису изазвали. Изражавање неповезаних жалби.
Углавном негативно
7. Нељубазно, бучно понашање. Усмеравање гнева ка онима који га нису изазвали. Изражавање неповезаних жалби. Емоционално деструктивно понашање
8. Нељубазно, бучно понашање. Усмеравање гнева ка онима који га нису изазвали. Изражавање неповезаних жалби. Вербално злостављање, Емоционално деструктивно понашање
9. Нељубазно, бучно понашање. Псовање, Усмеравање гнева ка онима који га нису изазвали. Изражавање неповезаних жалби. Вербално злостављање, Емоционално деструктивно понашање
10. УСМЕРАВАЊЕ ГНЕВА КА ОСОБИ КОЈА ГА ЈЕ ИЗАЗВАЛА, Нељубазно, бучно понашање. Псовање, Усмеравање гнева ка онима који га нису изазвали. бацање ствари, Емоционално деструктивно понашање
11. Нељубазно, бучно понашање. Псовање, Усмеравање гнева ка онима који га нису изазвали. бацање ствари, Емоционално деструктивно понашање
Негативно
12. УСМЕРАВАЊЕ ГНЕВА КА ОНИМА КОЈИ СУ ГА ИЗАЗВАЛИ. Нељубазно, бучно понашање. Псовање, Уништавање имовине Вербално злостављање, Емоционално деструктивно понашање
13. Нељубазно, бучно понашање. Псовање, Усмеравање гнева ка онима који га нису изазвали. Уништавање имовине, Вербално злостављање, Емоционално деструктивно понашање
14. Нељубазно, бучно понашање. Þ Псовање, Þ Усмеравање гнева ка онима који га нису изазвали. Þ Уништавање имовине, Þ Вербално злостављање, Þ Физичко злостављање, Емоционално деструктивно понашање
15. Пасивно агресивно понашање
Приликом учење детета у поступању са гневом морамо се понашати пријатно и одлучно. Пријатно значи са љубављу и љубазно, оптимистично, уздржавајући се од осуђивања и усађивања својих страхова и брига у дете, а нарочито сопственог гнева. Одлучно значи доследно истрајавати на даљим очекивањима везаним за напредовање дететове самоконтроле на лествици гнева. Одлучност не значи крутост и одсуство толеранције. Треба узети у обзир године детета, способности и степен зрелости.
Однос љубави и дисциплине
Многи родитељи и васпитачи не разумеју однос између љубави и дисциплине и значење дисциплине. Они у мислима раздвајају љубав и дисциплину, као да су то две различите ствари. Дисциплина и љубав су нераздвојне. Дете се мора осећати вољеним, и то је најважнији део дисциплиновања. То никако није све, али је најважније. Примена бихејвиористичких техника дисциплиновања, ако није базирана на безусловној љубави према детету, неће дати добре резултате. Дисциплиновање је неупоредиво лакше када се дете осећа искрено вољеним. Базични облици дисциплиновања који се заснивају на љубави су:
Гледање у очи (дисциплиновање кроз контакт очима кроз који показујемо љубав и разумевање)
Примерено додиривање, физички контакт (Порука блискости, онда и онолико колико детету прија и када му прија)
Усредсређено активно слушање (Дете мора бити сигурно да васпитач разуме оно што оно жели да каже. Када дете зна да ви разумете његова осећања и жеље, много је вољније да позитивно реагује на дисциплину, нарочито када се не слажете са њим)
Контролисање сопствених осећања (Неконтролисана осећања у свакоме побуђују непоштовање. Зашто да очекујемо супротно од нашег супружника или детета?
Морамо знати да се гнев тешко контролише под одређеним условима. Неки од њих су:
Када је особа депресивна
Када је особа уплашена
Када је психички или физички исцрпљена
Када њен духовни живот није здрав
Нека деца имају природно више потешкоћа у савладавању гнева од друге деце. – без обзира на тип родитељства који су имала. На пример деца са извесним неуролошким проблемима, са АДХД структуром… Деца са АДХД су импулсивна у испољавању свих осећања, па тако и гнева. Потребно је доста стрпљења, структуре и доследности у васпитању, уз позитиван став и адекватно показивање љубави, да би се оваква деца научила адекватној контроли испољавања осећања гнева.
Замка телесне казне
Многи родитељи и васпитачи, изнервирани дечијим испољавањем гнева, прибегавају “батини из раја”, телесном кажњавању, како би истерали те “зле духове” и размаженост из детета.
Један од главних разлога због којег је употреба физичке казне као главног средства за контролисање понашања опасна, јесте зато што драстично умањује осећање одговорности. Дете се осећа понижено, осећа неправду, што драстично умањује његово осећање одговорности за оно што је учинило и онемогућује му развој савести.
Друга лоша последица физичке казне је поистовећивање са нападачем. То је, такође, механизам за избегавање кривице. Дете се поистовећује са родитељем који га кажњава (стаје на његову страну), и сматра да је исправно бити агресиван и кажњавати. Овај механизам ће, кад одрасте, кажњавано дете пренети у своје родитељство.
Човек не може да даје оно што нема. Да бисмо научили своју децу да воле, морамо бити способни да их волимо на начин који подстиче њихов развој. Да бисмо их научили да адекватно поступају са сопственим гневом, морамо научити како да ми контролишемо свој гнев. Не да га потискујемо, или да га испољавамо на пасивно агресиван начин, већ да га испољавамо контролисано, конструктивно, тражећи решење проблема. И да не заборавимо: љубав иде увек испред дисциплине.
Аутор: Небојша Јовановић
Извор:danas.rs