Као родитељи, суочавамо се са многим емотивним тренуцима у одрастању наше деце – када се наша шестомесечна беба буди свака два сата током ноћи, када нас наше петогодишње дете шутне у потколеницу јер не жели на спавање или када наш тинејџер не жели да поштује забрану коришћења мобилног телефона током учења. Како је свако дете и његов развој прича за себе, технике учења и васпитања које примењујемо код једног детета можда неће „радити” код другог. Зато је родитељство, које држи до емоционалне сигурности, битније од сваке технике. Дакле, шта је кључно за развој мозга нашег детета, нарочито у емотивно стресним тренуцима? Укратко, одговор је ВИ. Али не само ваше физичко присуство, већ и емоционално. Бити емотивно сигуран значи хранити мозак детету као што хранимо наше стомаке.
Ево пар начина како да развијате мозак вашег детета свакога дана:
1. Издвојте сваког дана време када ћете поново бити дете
Издвојите свакога дана најмање 20 минута и скините са себе сву одраслост, истражујте са својом децом и заједно прославите оно што сте открили. Нека игра буде непрекидна и нека је дете води. Ако оно жели да бојите, бојите са њим. Ако жели да се игра луткама, доктора или да се пење на месец, идите с њим. Ако ваш тинејџер жели да играте видео игрице, урадите то.
Не критикујте и не говорите детету шта и како да се игра. Будите ту и гледајте на свет његовим очима.
2. Причајте му породичне приче
У нашој кући не држимо телефоне за столом. Време ручка је одлично за развој мозга. Уместо што гледате у екране мобилних телефона, допуните време проведено за ручком причама о породици и прецима. Статистика говори да деца која познају историју и порекло своје породице имају веће самопоуздање, већи осећај контроле свог живота, а самим тим је и већа вероватноћа да буду емоционално здрави и срећни.
3. Поклоните детету досаду
Истраживања показују да људи заиста не воле да остану сами са својим мислима. Заправо, људи би се радије излагали забави струјом него својим мислима. Замислите да вам дете приђе с реченицом: „мама, мени је досадно, могу ли да гурнем прсте у штекер?”. „Наравно сине, само напред.”
Свакако да ово нећете дозволити, али немојте ни заробљавати децу у креативну немоћ. Стално приређивање неке забаве за децу заправо кочи њихову креативност. Психолози сугеришу да 15 минута досаде не само да подстиче креативно размишљање, већ наводи људе да траже смисао и истражују.
Зато дозволите детету да му буде досадно, али га држите подаље од штекера.
4. Поставите себи једно питање
Кад год су ваша деца емоционално оптерећена, запитајте се: „Како да им приђем на један емотивно сигуран начин, да моја деца знају да су вољена?”. Повезаност и разговор са децом су пресудни за развој мозга. Нежни пољубац и загрљај након напорног дана у школи није само гест. Ендорфин, хормон који се при томе ослобађа у мозгу помаже нашем детету да се осећа срећно и опуштено уз смањење физичког и душевног бола. Супротно, ако смо оштри, недоследни и искључиви, ми детету шаљемо поруку да за њега нећемо бити ту када му будемо највише потребни.
Зато освојте срце вашег детета у раном узрасту и моћи ћете да утичене на његово понашања током читавог живота.
5. Преферирајте контакт очима уместо телефонима
Сећам се једног јутра када је наш мали дечак био толико узбуђен гледајући кроз прозор децу како се играју да је почео и сам неконтролисано да игра. Придружио сам му се у тој игри. Мој син и ја смо провели тако неколико тренутака, комуницирајући јединим језиком којим је он могао да ми опише узбуђење које је тада осећао. Два минута касније, он се окренуо ка мени и његово узбуђење је нестало. Ја сам био на телефону, проверавајући своје мејлове, не марећи више за овај тренутак.
Деца само желе да су увек у центру ваше пажње. Како ћете иначе доказати свом детету да више уживате у плесу са њим него у зурењу у мобилни телефон? Па нека вам буде сасвим нормално да на најлуђи могући начин плешете и скачете са њим по кући, па макар то било и у 7 ујутру.
Ништа од овога не захтева ни превише времена ни ангажовања, а вашем детету ће много значити. Покушајте да поштујете ова правила и не само да ћете утицати на интелигенцију свог детета, већ и на његово понашање и самопоуздање.