Како се чини, тренутно је утихнула прича о грађанском васпитању, а са њом и јавна расправа о евентуалној елиминацији овог предмета из система средњег образовања. Или је у питању затишје пред буру?
Било како било, тамни облаци надвили су се над општеобразовним предметима у средњим стручним школама. Пасивном стаду “грађана” које марљиво ради, поштује власт и старатеље и законитости неолибералног капитализма у домаћој дивљој варијанти – није изгледа потребна ширина. Чему постављање смислених питања? Чему критичко мишљење? Ћутиш, радиш, гледаш ТВ, спаваш, једеш… То је сасвим прихватљива динамика актуелног бивствовања. Коме још треба самосвестан грађанин? Коме је потребно грађанско васпитање?
Причало се протеклих месеци о томе да грађанско васпитање за протеклих петнаест година није испунило сврху властитог постојања те да га због тога треба избацити из средњих школа. То је отприлике кључна аргументација министра просвете – уз, наравно, ону о некомпетентности кадра који изводи наставу грађанског васпитања.
Подсетимо за сваки случај министра просвете да је некомпетентни кадар директан производ одлуке министарства просвете према којој грађанско васпитање може предавати било ко у школи, уз одређени сертификат акредитованог курса.
Оваквим третманом обавезног изборног предмета није деградирано само грађанско васпитање већ и наставници општеобразовних профила који су једини компетентни да предају грађанско васпитање. Тако је министарство просвете начинило двоструку штету, може бити и троструку – уколико узмемо у обзир тврдњу да грађанско васпитање није остварило сврху властитог постојања. Поред тога, оштећени су наставници са дипломама друштвених факултета! Оштећено је и грађанско васпитање као предмет!
На почетку одисеје грађанског васпитања кроз образовни систем Србије, постојала су јасна правила ко може предавати овај предмет. Поред дипломе друштвеног факултета, наставник је морао проћи озбиљну обуку за извођење наставе грађанског васпитања – на првом месту обуку у организацији министарства просвете.
Прича је деловала озбиљно.
Онда је у једном тренутку некоме пало на памет да грађанско васпитање може послужити као идеално средство за допуњавање часова, те је листа потенцијалних предавача грађанског васпитања нарасла попут квасца проширивши се на наставнике са дипломом природних и техничких факелтета. Тако се на крају дошло до ћорсокака и досезања крајњег ступња банализације грађанског васпитања! Одлука министарства просвете да грађанско васпитање може предавати било ко само уколико поседује сертификат акредитованог курса, несебично је допринела поменутој банализацији.
Уколико грађанско васпитање није постигло свој циљ, а то је повећање толеранције у друштву, искорењивање екстремних идеологија међу омладином, развијање осећаја за различитост исл., онда је узрок томе у првом реду некомпетентност кадра који је изводио и још увек изводи наставу грађанског васпитања, али и стратегија деградације наставника општеобразовних предмета и маргинализација општеобразовних предмета. А за све то кривицу сноси искључиво министарство просвете.
Срећом, још увек постоји приличан број компетентних наставника грађанског васпитања који су се бавили, и још увек се баве, преданим радом на васпитавању младих нараштаја у грађанском духу. Постављам стога питање, да ли су се министар просвете и остали критичари ефеката грађанског васпитања икада запитали да ли би ситуација међу овдашњом омладином била кудикамо гора да није било грађанског васпитања? Тачно је да друштвена ситуација у Србији по питању демократизације није сјајна, али не захваљујући “неуспеху” грађанског васпитања, већ захваљујући многим другим факторима који надилазе област образовања.
Ствари дефинитивно треба поставити на здраве основе док је још време. Ево неколико конструктивних предлога:
Прво – обезбедити да грађанско васпитање постане обавезан предмет у средњој школи са недељном нормом од два часа;
Друго – дефинисати и јасно разграничити ко може предавати предмет грађанско васпитање. Не, као што је тренутно случај, било ко са некаквим бесмисленим курсом – већ у првом реду социолози, филозофи, педагози, психолози;
Треће – модернизовати план и програм грађанског васпитања, прилагодити га различитим узрастима адолесцената (од првог до четвртог разреда средње школе);
Четврто – ускладити програм грађанског васпитања са програмом инклузивног образовања;
Пето – што је пре могуће кренути са реализацијом наведених предлога!
П.С.
Свакако је добро окречити зидове школа. Но, шта ћемо са деградираним просветитељским радом унутар тих свеже офарбаних зидова?
Коме требају Потемкинова села?
Борис Јашовић