Јун доноси убрзање у школске дане. Све што је у настави храмало, све што је у учењу дремало, у јуну се убрза и разбуди како би ваљда жељени исход и жељени одмор дошао што пре. Нико не огласи, али се осети као да је сезона лова на оцене почела. Поред ужурбаних ђакаи наставника, родитељи су све чешће на школским ходницима, постају заинтересовани и они који су редовно изостајали са родитељских састанака.
Приче о оценама из школе се понесу у кафиће, ресторане, козметичке и фризерске салоне, и што је мања средина, то су згуснутије, лакше се допуњавају и преносе. И чини се да су родитељи амбициознији од деце, али често и незадовољнији. У тој атмосфери у којој су критике најгласније водила сам један другачији разговор… Моја имењакиња ми успут прича како њен син првенац има једну четворку, из енглеског. Он завршава пети и радују се његовом успеху. Трудио се до последњег часа, ломило се, али остала је та једна четворка. Све време напрегнуто очекујем критику на рачун наставнице како би се још један шаблон испунио, али она потпуно изостаје. „Наставница је“, каже, „креативна, занимљива, али и захтевна, а Димитрије је доста научио, што је најважније“. Задовољни наставницом, поносни на сина!
Тад још није одзвонило за крај последњег часа, одељењска већа тек треба да уследе и као наставник са искуством претпоставила сам да ће ученику Одељењско веће поправити оцену, да ће му дати подршку да се и даље бори за Вукову диплому. Углавном се то учини једном у четири године, али се ученику да прилика. Иако Димитрије не иде „у моју школу“, упозната сам да је фин, васпитан, да је добар друг и спортиста, али да ту закључену четворку подупире и петица са првог полугодишта. Гаги сам предочила да ће њен син вероватно имати подршку и саме наставнице и Одељењског већа. Сећам се, смешкала сам се јер сам сматрала да ће моје тумачење много обрадовати Димитрија.
Међутим, то за њега није била радост! Увече ми је стигла Гагина порука да се њен син нада да неће бити тако како сам претпоставила. „Зашто?“, отписала сам у моменту зачуђено. Али убрзо је стигло образложење да би се он осећао лоше да му неко поклања „незаслужено“, да за њега преиначење наставницине одлуке на часу није опција и да је то рекао разредном. На тренутак сам имала потребу да протрљам очи. Питла сам се: „Из које си ти бајке, Димитрије?“ Онда ми је ипак заличио на јунака из народне епске песме, на оног што зна шта је чојство и јунаштво, два друга која је опасно раздвојити, јер „јунаштво је кад себе браним од другога, а чојство је кад друге браним од себе“. Држећи до свог достојанства да не жели оно што му није дато, Димитрије је уздигао и достојанство наставнице јер није хтео преко њене одлуке.
Управо због свог чојства, Димитрије је за мене већ у петом разреду – ђак генерације! Јер кад та генерација заврши осми, са свим петицама ће их бити сигурно десетак, али да ли ће их бити са таквим поштењем?!
Аутор: Драгана Глишић, наставница српског језика и књижевности