Одавно су се сви помирили са чињеницом да интелигенција сама по себи није обећање успеха, нити среће у животу. То што је мом детету подарен тако висок IQ, не мора да значи да ће, једног дана, бити успешно и срећно у животу. Оно са чим су се скоро сви психолози у целом свету сложили, јесте да је један од показатеља успеха у животу развијеност емоционалне интелигенције код деце.
Претпостављам да се сада питате: шта ја, као родитељ, треба да урадим како би моје дете постало емоционално интелигентно и, самим тим, повећао шансу свом детету да буде успешно и задовољно својим животом?
Одговор је једноставан: будите и ви емоционално интелигентан родитељ.
Разлог је једноставан: деца не уче тако што им ви говорите шта да раде и они се, као роботи, аутоматски тако понашају. Они уче тако што посматрају вас шта радите, како радите, како се опходите према другим људима, како говорите о другим људима, и идентификују се са вашим понашањем.
Шта емоционално интелигентан родитељ ради:
Пушта дете да изабере свој успех. Пре свега, престаните да мислите да је успех у каријери, или остварење стабилне партнерске везе, или породичне идиле, нешто што треба да представља животни циљ вашег детета. Наравно, могуће је да дете изабере да његов пут буде исто оно о чему ви као родитељ размишљате, али и не мора. Оно само гради свој живот, и само бира шта ће за њега представљати успех. Много је важније учити га да из живота узме најбоље, да себи поставља јасне, реалне и достижне циљеве ка којима ће стремити, да искористи шансе које су му дате, и да на крају себи каже да је ипак задовољан собом, својим животом и начином како га живи.
Учи га да препозна своја осећања. Ако је мало дете љуто зато што му је сломљена омиљена играчка, емоционално интелигентан родитељ неће рећи: „То није велика ствар, купићемо нову играчку“. Тиме се одбацује његова емоција која је јака и озбиљна. Оно је ипак изгубило нешто што много, много воли. Родитељ који је емоционално интелигентан ће свом детету помоћи да препозна ту емоцију и да је именује, а затим да га са пуно емпатије загрли и каже: „Знам да си љут/а, и ја бих био/ла да ми је поломљена омиљена играчка.“
Како би могли да помогнете свом детету у овоме, морате и сами бити свесни шта осећате и како се то зове. На жалост, многи нису ни свесни шта се збива у њима, па се у оваквим ситуацијама нађу у лавиринту. Не знају како да реагују, а у исто време желе добро свом детету. Када се нађете у таквој ситуацији увек је добро потражити подршку која ће вам помоћи да усмерите своје понашање на прави начин, и будете добри и за себе, и за своје дете.
Учи га да управља својим осећањима. Једно истраживање о коме је писао Даниел Големан у својој књизи „Емоционална интелигенција“ говори у прилог томе да деца која умеју да контролишу своје импулсивне жеље, касније имају већу шансу да буду успешна у животу. Заправо, та деца имају много виши ниво толеранције на фрустрацију. Због тога, спремнија су да дуже раде нешто што може деловати теже (рецимо, писање домаћег задатка) и да сачекају награду која следи иза тога. Како би дете то научило било би пожељно да бар један од родитеља заиста тако и ради у животу: не подлеже сваком импулсу који осети, може да одложи остварење одређене жеље за касније, или не мора оног тренутка када осети јаку љутњу да је одмах искали, већ нађе начин да сачека, како би га нефункционално негативно осећање прошло, а онда реагује „хладне главе“.
Учи га да мотивацију нађе у самом себи. Постоје две врсте мотивације – спољашња и унутрашња. Како бисте васпитали дете које је само – мотивисано, потребно је да код њега развијате способност да пронађе у себи ову другу врсту – унутрашњу мотивацију. Срећа, скоро свако дете је радознало и жели да сазна што више о околини у којој се креће и то га вуче да додирне мацу или куцу, да проба да укључи машину за веш зато што то и мама ради, или да се завуче код саксија цвећа и опипава земљу.
С једне стране, то може бити изазов за родитеља да све те дечје хирове испрати, али с друге стране, то је могућност да кроз дететову радозналост развија и вештину самомотивације. Један од показатеља колико је дете самомотивисано јесте степен независности које поседује. Деци са високим степеном самомотивације није потребно да га одрасли прате и помажу им у њиховим активностима, док код деце која ретко користе своје унутрашње мотиваторе да постигну одређен циљ, стално траже помоћ одраслих. Исто тако, када дете осети да нешто може само, то је још један додатни унутрашњи мотиватор. То заправо значи да ће емоционално интелигентан родитељ да пусти дете да се замаже (као и све остало по кући) док учи самостално да једе, или да ће га пустити да мало растура земљу из саксија. Исто тако, тај родитељ ће детету задавати изазовне, а опет достижне задатке, око којих је потребно да се дете помучи, и када их уради, да осети унутрашње задовољство због завршеног тешког задатка.
Показује му и да су емоције других људи јако важне и да треба да их препозна и разуме. Емпатија је важан део моралног развоја код деце и у правом облику се јавља око средине друге године живота. У том периоду, дете препозна када је неко други тужан и спремно је да понуди помоћ тако што ће пружити свог омиљеног меду како би пружило утеху. Наравно, та помоћ није функционална за тужну особу, али је први знак да дете показује почетак моралног развоја. Емоционално интелигентан родитељ ће пре свега показивати емпатију ка детету, тј. препознаће дететова осећања и разумеће их. Затим, гласно ће говорити о својим осећањима према другима и како дели њихову тугу, бол или срећу.
Учи дете да гради пријатељске односе који су дуготрајни и здрави. Дете ће најбоље научити да гради квалитетна и дуготрајна пријатељства и партнерске односе гледајући свог родитеља како то увелико ради. Зато је важно да добро размислите о себи и како изграђујете везе са другима, колико имате пријатеља, колико они могу да се ослоне на вас и колико ви на њих и како решавате неспоразуме са њима.
И на крају када све сумирамо, опет је најважније да ви као родитељ будете задовољни својим животом, препознате своја осећања и именујете их, пронађете у себи мотивацију да остварујете своје циљеве у животу, и да имате пријатеље који могу да се ослоне на вас и ви на њих. Тек када сте ви задовољни, можете да очекујете да ћете на прави начин гајити своје дете да буде емоционално интелигентно, а тиме и задовољно својим животом.
*Разлика између IQ (коефицијент интелектуалне интелигенције) и ЕQ (коефицијент емоционалне интелигенције) је у томе што је IQ природно дата и односи се на интелектуално схватање код људи, док се ЕQ односи на капацитет разумевања, препознавања и контролу својих емоција, као и препознавања и разумевања емоција других људи. Интелектуалну интелигенцију је могуће унапредити у току живота, али врло ограничено, док се емоционална интелигенција учи. Могуће је почети са учењем и касније у животу и усавршавати до краја живота.
Извор: Koucing za roditelje
Напишите одговор