Постоји оно новинарско правило о томе шта је занимљиво.
Каже се: није никаква вест да је пас ујео човека,
него би била када би човек ујео пса.
У сваком случају – неко неког мора да уједе.
Дабоме, каква би била вест да је човек помиловао псетенце
које му се врзмало око ногу. Никакво! Пих!
И писци се изгледа држе овог правила.
Сам Толстој пише на почетку своје најлепше књиге да су све срећне породице сличне на исти -досадан – начин, а да оне друге, несрећне, несрећне на само свој посебан – занимљив – начин.
Срећа је, дакле, прилично празњикава и банална, али несрећа разнолика, посебна, испуњена
да је читалац просто пожели.
Отуд онолико несрећа у књигама; отуд онолико мало среће у нашим причама, у нашим разговорима, богме, и у нашим мислима, све више.
Затрпани вестима о несрећама, страхотама и разним гадостима, постали смо прилично слепи, глуви за малецне, обичне, нежне, пријатне и лековите причице о томе како нико никога није ујео, него га, ено, лепо погледао, још и пмиловао.
Јер, ми канда не обраћамо пажњу на оно око нас што је НЕШТО ЛЕПО, ПРИЈАТНО И ОБИЧНО;
држимо да нам то припада узгред и приде.
Још горе, то није и ништа нарочито. А то је ткиво нашег живота. Куку нама ако њега нема.
Због тога ћу се, знам, добро намучити док се сетим и саставим макар неколико неколико причица, које бих рад да испричам, а које примећују, издвајају НЕШТО ЛЕПО
Slobodan Stojanović