Nešto lepo

5 jula, 2016

Postoji ono novinarsko pravilo o tome šta je zanimljivo.
Kaže se: nije nikakva vest da je pas ujeo čoveka,
nego bi bila kada bi čovek ujeo psa.
U svakom slučaju – neko nekog mora da ujede.
Dabome, kakva bi bila vest da je čovek pomilovao psetence
koje mu se vrzmalo oko nogu. Nikakvo! Pih!
 
I pisci se izgleda drže ovog pravila.
Sam Tolstoj piše na početku svoje najlepše knjige da su sve srećne porodice slične na isti -dosadan – način, a da  one druge, nesrećne, nesrećne na samo svoj poseban – zanimljiv – način.
Sreća je, dakle, prilično praznjikava i banalna, ali nesreća raznolika, posebna, ispunjena
da je čitalac prosto poželi.
 
Otud onoliko nesreća u knjigama; otud onoliko malo sreće u našim pričama, u našim razgovorima,  bogme, i u našim mislima, sve više.
Zatrpani vestima o nesrećama, strahotama i raznim gadostima, postali smo prilično slepi, gluvi za malecne, obične, nežne, prijatne i lekovite pričice o tome kako niko nikoga nije ujeo, nego ga, eno, lepo pogledao, još i pmilovao.
Jer, mi kanda ne obraćamo pažnju na ono oko nas što je NEŠTO LEPO, PRIJATNO I OBIČNO;
držimo da nam to pripada uzgred i pride.
Još gore, to nije i ništa naročito. A to je tkivo našeg života. Kuku nama ako njega nema.
 
Zbog toga ću se, znam, dobro namučiti dok se setim i sastavim makar nekoliko nekoliko pričica, koje bih rad da ispričam, a koje primećuju, izdvajaju NEŠTO LEPO
 
Slobodan Stojanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama