Ово ће бити јако кратка прича. Кратка али за мене једна од оних које мењају свет. Једна од оних које те узму, протресу и као да ти кажу: „Хеј! Пробуди се! То је то!“
Мој син јако воли да једе јагоде. Чак толико да их целу зиму спомињао, питао кад ће напокон доћи у трговину и кад ћемо их моћи купити. Необично је за дете које и није неки гурман (чак напротив) да толико воли једну воћку и толико чезне за њом.
И ето дошао је и тај дан… Јунак тата нашао је први овогодишњи пакетић јагода у једном трговачком центру. То су оне прве уметне јагоде без мириса и укуса, а велике толико да личе на јабуке.
И долази тата с посла. „Изненађењеееееее!“, виче са врата. А малац му трчи усусрет. Тешко је уопше описати израз лица кад их је угледао. Очи широм отворене, узео онај пакетић, почео скакати, плесати по стану! Смех који никада нећу заборавити. Љубио је своје јагоде, грлио их и јео толико усхићен, задовољан и насмијан. Смејали смо се скупа с њим, плакали од среће и схватили…
Мале ствари живот значе. Мале ствари чине срећу.
Радујте се малим стварима, а ако сте можда заборавили како се то ради не брините. Деца ће вас подсетити. Хвала им на томе.
MaMa Ana