Тог дана смо провели неколико сати на плажи када је време изненада почело да се погоршава и одлучили смо да кренемо назад. Брзо сам скупљала лопатице и кантице и држећи влажне марамице у рукама покушавала да убедим мог двоипогодишњег сина да је добра идеја да напусти плажу. За то време мој муж каскао је иза склапајући пластичне столице и носећи нашу уплакану бебу од 4 месеца. Док смо клипсали кроз песак, приметила сам да старији човек гледа на нас и чули како шапуће својој жени: „Сећаш ли се драга? То су били дани… зар не?“
Укопала сам се – не физички (јер би ми одлетеле пластичне играчке а дете потрчало за њима) већ изнутра, у себи, а када смо се вратили до аута рекла сам мужу шта сам чула. Није било правих суза, мада познајући сентименталну себе, не би било чудо да сам заплакала. Тада сам схватила. Ово су ти лепи дани. Ми САДА живимо у њима
Управо сада.
То је био снажан подсетник за мене као мајку. Посебно као мајку која je, у то време, била само четири месеца мајка са двоје деце и која се првих осам недеља после рођења другог сина питала како на земљи ико нормалан има више од једног детета. Било ми је заиста потребно неко време да уђем у колосек и било је више од неколико јутара када сам морала да се натерам да устанем због дечјег плача и још више поподнева када сам се питала да ли је рано за чашу вина.
Балансирала сам између пеглања и распореда дремки са бескрајним рутинама пред спавање, што чини дуг дан, у који треба убацити и храњење целе породице и одржавање каквог таквог односа са супругом. Додајмо ту и куповину намирница, спремање ручкова и бескрајно скупљање играчака. Заузетост око свих тих ситница почиње да истерује лепоту свега тогa. Веома лако се изгуби сазнање о томе како је магично то време када си у центру збивања, тако да ме је коментар тог човека подсетио да су дани у којима су моја деца мала, управо они дани за којима ћу у будућности жалити што су прошли.
Уместо да види хаос и анархију, тај човек са плаже је нас видео као лепа сећања на своју сопствену породицу. Ми смо били његова носталгија.
Учење на ношу, бескрајни прохтеви око ужине и њено касније просипање, борба око закопчавања у ауто-седишту – то нису најбољи моменти једног дана, али негде између првог бебиног осмеха и урнебесних коментара које само клинци могу да смисле, налази се комбинација невероватног и предивног животног искуства.
Следећи пут када ваше дете буде намерно бацало пластични ватрогасни камиончић у главу свог брата-бебе након што су обоје одбили да спавају поподне а ви сте тек увече схватили да сте заборавили да одете у продавницу, само се насмешите и кажите себи: „Човече, како су ово лепи дани!“
Приредила: Андријана Максимовић