Бити родитељ значи припремати младо и незрело биће за живот

24 јануара, 2016

Бити родитељ, прије свега, значи живјети и дјелати одговорно и са пажњом, припремати младо и незрело биће за живот у овом свијету, учити га школи живота – тој науци тежој од свих других. Родитељ није родитељ ако није и руководитељ, тј. ако није онај ко води, усмјерава, свједочи и животом и ријечју која је жива и дјелотворна само када је потврђена дјелом. Велики светогорски духовник, старац Пајсије, говорио је да светост родитеља чува дјецу, и заиста, добар примјер вриједи више од стотине изговорених ријечи.
dete-i-roditelji
Но, дати добар примјер може само онај ко зна шта је добро. A вријеме у коме живимо и које је у први план избацило вриједности које некада то уопште нису биле (самољубивост, властољубивост, среброљубивост, равнодушност, неповјерљивост)  остављају све мање простора за добре примјере. Сводећи свој живот на уско материјалне оквире и прихватајући идеју-водиљу савременог потрошачког друштва која каже: вриједност ствари је у њиховој употребној моћи, родитељи су и сами изгубили свијест о правим вриједностима.
 
О правдољубивости, храбрости, послушности, истинољубивости – све се мање говори а још мање се у складу са њима живи: императив родитеља постало је очување физичког здравља дјетета, задовољавање његових жеља и прохтјева, и тежња да му се омогући што лагоднији живот у изобиљу.
 
За своју посљедицу овај владајући тренд има изражену равнодушност дјеце и лош карактер. Завладао је дух млакости и неодлучности, дух погубне лијености, који неминовно води у свјесно одустајање од свега што изискује и најмањи напор. Све је рјеђе наћи и све теже у дјеци пробудити ревност, усрђе, пожртвованост у односу на људе и свијет око себе, а самим тим и љубав. A све чешћа и присутнија него икада је досада, која порађа многе зле наклоности духа.
 
И тако првобитно добра и природна намјера родитеља – жеља да се дијете заштити, сачува од патње, страдања и одрицања кроз које су они сами можда морали проћи – изгубивши своју мјеру, кроз неразумну и неодмјерену бригу, постаје “медвјеђа услуга”. Она од дјетета прави биће неспособно, и још више незаинтересовано, да се суочи са сопственим животом и свијетом око себе. Добијајући “свијет на длану”, дијете нема прилике да сазна његову праву вриједност која се спознаје само кроз трагање, одрицање и жарко ишчекивање плодова свога труда.
 
Све је постало мање-више доступно, и зато у дјеци замире она света жудња, онај богомдани дамар који буди из летаргије и покреће ка бољем, вишем и даљем. Недостаје изграђивалачки менталитет који је за наш живот насушна потреба. Отуда је све чешћа слика у нашим домовима и школама да, на примјер, промаја са треском отвара и затвара прозоре, а дјеца или мирно гледају како се стакла ломе, или пролазе као да се ништа не догађа, или настављају да зуре у празно а све са једном истом мишљу: “Неко ће их већ затворити, а тај неко не морам бити ја!”
 
По свему судећи, и сами родитељи се све више удаљавају од онога што је суштина родитељства – од одговорне љубави и пажње које чине да родитељ за дијете постаје ауторитет који се поштује и воли, а дијете за родитеља слободно биће, чија се личност уважава и разумије. Ова љубав увијек је спремна на жртву, и нипошто не смије бити посесивна и насилна. Родитељи своју љубав, која није просто и неотуђиво дата њима, већзадата на даље изграђивање, не би смјели ничим условљавати, нити за њу очекивати захвалност. Јер тада љубав не би била слободна, а љубав без слободе и није љубав.
 
Дјечије душе вапе за слободом. Међутим, ову слободу треба уобличити и уравнотежити одговорношћу, да не би прерасла у раскалашност и све оне негативне видове преслободног понашања којима смо свакодневно окружени и на улици, и у школи, и на телевизији. Такву слободу, одговорну, пажљиву, брижну, али не са бригом која поробљава, дјеца траже у својој најближој околини. Aко је не буду осјетили код родитеља, посегнуће за идолима и идеологијама овог свијета, које им под плаштом слободе протурају мноштво шарених лажа, често опасних по живот.  Не само слободе да се доводи нешто или неко у питање, одбија, критикује, већ и слободе од себе и свога; слободе да се буде инспирисан, слободе да се потраже и нађу истина и смисао живота, слободе која је друго име за љубав.
 
Епископ захумско-херцеговачки Григорије
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама