И дечјој слободи потребне границе
Психолози сматрају да је малишанима препуштено да доносе одлуке за које нису спремни ни зрели. Европа форсира законе превеликих слобода за дете, каже др Влајко Пановић
Млада мама и шестогодишњи син, са упутом педијатра одлазе у лабораторију да би се урадила хитна анализа узорка његове крви. „Мали“ човек не жели да да крв, а мајка моли медицинску сестру да сачека да се договори са сином. Њих двоје дуго разговарају, али дете ипак одлучује да неће то да уради и они одлазе из здравствене установе.
Овај догађај од пре неколико дана у Београду, према тумачењу психолога, заправо је само кап у мору данашњих родитељских грешака, превеликог попуштања и недопустивог дозвољавања малишанима да сами доносе важне одлуке.
– Европа форсира законе превеликих слобода за дете, а такви закони су противни нашем уставу – каже др Влајко Пановић, психотерапеут. – Родитељ је дужан да се до пунолетства брине о деци на најбољи начин. А рецимо, међу законима које смо усвојили је и онај да родитељ нема право на увид у здравствени картон свог детета. Деци се даје превелико бреме одлучивања о стварима за које нису спремни, нити зрели да доносе одлуке.
Тако, по Закону о правима пацијената, деца са 15 година могу сама да одлучују о предложеној медицинској мери. Девојчица у том узрасту има право да одлучи да ли ће да абортира и није у обавези да све елементе саопшти родитељу. Међутим, још док су много млађа, деца у сопственом дому имају и превише „одрешене руке“.
НЕМА ПРАВИЛА
И ван родитељаског дома, у школи децу прати недоследност у васпитању и односу према њима. – Ако дете не долази на наставу, не поштује то правило, требало би да га прати нека санкција, али то није баш увек тако – каже Милена Опарница, школски психолог у београдској ОШ „Јелица Миловановић“. – Одрасли различито тумаче дечја права и слободе, па им не постављају јасан образац. У неким одељењима тако има гомила оправданих, а у другим неоправданих изостанака.
Већина младих мама и тата, несвесно, дозвољавањем деци да им се „попну на главу“, заправо њима чини велику штету, сматра наш саговорник. Деци су неопходне границе, које мора да постави родитељ, а оне служе не да их спутавају, већ да их усмеравају. Границе су неопходне да би дете разумело реалност и околности око себе, да би могло да се оријентише ка пожељним стварима – лепоти, доброти, складу, реду, раду, организованости, поштовању других.
– Постављање граница деци налик је на саобраћајне знаке на путу – смтра др Пановић. – Дете вози свој ауто, а родитељ му помаже са „успори, крени, додај гас“. Међутим, ми живимо у цивилизацији која форсира живот без граница, почевши од цртаних филмова, па до пожељног начина понашања које у први план ставља индивидуалне вредности. Такво дете и таква деца, које је данас све више, тешко уважавају различитост. Постају себична и агресивна ако нису задовољене њихове жеље.
Један од разлога што су нам деца збуњена јесте што су данашњи супружници све чешће ривали, а не партнери. Имају различите опције тумачења реалности и васпитавања своје деце. Како др Пановић објашњава, често се догађа да један, који је одлучан или доследан, инсистира на нечему, а други брачни партнер говори: „Пусти га, сад је уморан“. Дете ће увек послушати оног родитеља који му иде наруку, а с временом ће почети да мрзи оног који има чврсте ставове.
– Пореклом сам из Србије, а са два сина и супругом већ годинама живим у Немачкој. Супруга допушта дечацима да се понашају мимо правилника у згради где станујемо. Комшије су се жалиле на превише буке, јер клинци чак и фудбалску лопту шутирају у стану – недавно се на једном интернет-форуму пожалио незадовољни отац. – Вриште и мени су неподношљиви. Када покушам да их уразумим и зауставим, објасним да морају да се поштују правила, жена ме прекине речима „остави децу на миру и не истресај се на њима“. Када је она на послу, шаљу јој СМС поруке да вичем на њих, онда ме она зове и грди. Више немам никакав ауторитет. А на крају свега, стигао ми је позив за суд, јер су нас комшије Немци тужили због буке!
Према речима Драгане Ћорић из Удружења „Родитељ“, деца често испитују границе стрпљења родитеља и околине, а добијају одговор „нека их“.
– Границе дечјих слобода, као и слободног времена, морају да поставе пре свега родитељи – каже Драгана Ћорић. – Васпитни модели су постали компликованији, јер се фокус ставља на права, а не на стварни однос родитеља и деце. Бринемо се да им не повредимо осећања, превише смо болећиви, јер данас пропуштамо доста тога у дечјим животима, трчећи више него икада за послом и новцем. Сматрамо да ћемо пропуштено надокнадити попуштањем. На тај начин купујемо оно што се не сме куповати – љубав.
Извор: novosti.rs