Дечак Јован Гајић (8) целог дана стоји поред пута у месту Ситница на Мањачи нудећи пролазницима малине.
Фото: М. Пилиповић / РАС Србија
Многи се заустављају, са њим разговарају, сликају се и, свакако, купују. Јован, којем не смета велика врућина, прича да су малињак поред оближње куће засадили његови родитељи Божана и Милош, али сву бригу преузели су он и старија сестра Јована.
– Сакупљам новац за књиге и за полазак у школу. Планирам да купим и нову торбу, а мама је обећала да ће ме водити у Бањалуку. Каже да тамо има свега да се купи и да се види, а ја се томе радујем – без оклевања објашњава овај дечак мотиве који га подстичу да бере, пакује и нуди готово презреле, али сочне малине.
Завршио је други разред основне школе “Петар Кочић” у Ситници, а у ђачку књижицу је убележио највише петица. За свој рад током лета и одлучност да вредним рукама обезбеди боље услове за школовање заслужио је чисту десетку.
– Ујутро устајем око шест, заливам малињак, онда берем малине са сестром и износим поред пута. Ту имам дрвени столац, сунцобран, флашу са водом – описује овај дечак своје „радно место“ поред врелог асфалта којег само повремено освежава планински поветарац.
– Сви ме нешто питају, кажу – одакле ти шешир, да ли би га продао, колико имаш година, какав си ученик… Свашта ме питају људи који овуда пролазе, а ја одговарам – препричава овај дечак у црном шеширу испод којег доминирају плави чуперци и бистре, радознале очи усмерене ка цести којом журно из правца Бањалуке промичу аутомобили према Мркоњић Граду и Кључу, па даље према Јадранском мору.
-Не знам тачно колико сам зарадио. Сав новац дајем мами, она га негде оставља. Знам само да је једна посуда са малинама пет марака. То није скупо. Нико се не буни него се само насмеју и плате. Некада ми дају и више… Слатке су моје малине, не треба додавати шећер, сигурно – уверава Јован хвалећи своје производе док му између прста, низ дланове, све до лактова цури тамноцрвени сок.
Предузетнички дух
Док смо са Јованом Гајићем разговарали о летњем распусту, школи, стадима оваца и крава која су преплавила Мањачу и скорашњем збору у част Петра Коћића, открио нам је своју тајну.
– Волео бих научити да возим „југа“, овог поред куће али ми тата то још не дозвољава. Каже, довољно је што знаш возити бицикл. Шта мени бицикл представља – ништа. А има деце која знају и трактором да ору. И то бих волео па да могу засадити велики малињак а малине „југом“ одвести у Бањалуку на пијацу. То би било баш добро – каже Јован.
Извор: Блиц