Емоционално везивање је примарна потреба, јавља се још на самом рођењу, већ првим контактом са мајком, а остварује своје аспекте кроз однос са родитељима и искуствима која стичемо кроз све друге односе током живота. Везаност, љубав, приврженост су општа емотивна стања, ипак код различитих људи се различито испољавају.
Из позиције одраслог, бар искуствено, можемо потврдити да је свака веза прича за себе, али ипак можемо увидети да постоје особе које лакше остварују односе, осећају се сигурно у испољавању и пружању љубави, док неки имају страх од везивања, осећају несигурност, некима је изражена љубомора и посесивност, а неки чак одбацују и негирају да им је емоционалана блискост потребна.
На односе у одраслом добу у великој мери утиче наш однос са родитељима или примарним фигурама привржености. Кроз интеракцију са њима стварамо представу о себи и о другима, па тај модел касније преносимо у партнерске, сарадничке и односе са пријатељима. Како настаје тај модел?
Најчешће је примарна фигура привржености мајка, за њу се прво емоционално вежемо. Дете мотивисано постизањем осећања сигурности путем осмехивања, плача и гугутања, касније пузањем, ходањем, праћењем, а онда и вербалном комуникацијом тражи близину мајке. Понашање детета изазива реакцију мајке, а њен одговор даље условљава дететово понашање. Оно прилагођава своје понашање да би добило пажњу, контакт, сигурност који су му неопходни за раст и развој. Дете се користи оним понашањем на које је мајка најреспонзивнија. На пример, уколико је мајка доступна када јој се дете обраћа лепим речима, мирноћом, оно ће се тим репертоаром понашања највише користити јер му такву поруку о доступности и сигурности управо мајка шаље својим реаговањем на његово понашање. Ако мајка не одговара на лепо обраћање, дете ће покушати плачем или викањем, бацањем ствари, можда страхом или плашљивошћу, повређивањем себе или других, било којим понашањем којим ће јој скренути пажњу и придобити је.
На основу тог искустава дете прави унутрашњу слику о себи као о значајном, а и о мајци као мање или више сигурној бази. Тако формира модел себе. Њега чине очекивања и лична уверења о себи самом. Такође, формира и модел других који је скуп очекивања и веровања детета о вероватном понашању других људи, колико могу бити доступни уколико од њих тражимо подршку и сигурност, колико вреди емоционално се везивати. Оба модела су присутна у свим односима које остварујемо.
Експериментом “Непозната ситуација“ на великом узорку тестирана је емоционална везаност деце и установљене су 4 категорије привржености у детињству.
Експеримент је подразумевао посматрање деце и родитеља при одвајању и поновном сусрету у непознатом простору. Одвајање је подразумевало да са посматрачима родитељи оставе децу на пар минута у просторији која је опремљена играчкама, а у којој се налазе први пут. При одвајању сва деца плачу, траже и дозивају родитеље, али поновни сусрет је оно по чему су ове привржености различите. Па тако разликујемо следеће категорије:
1. Сигурна приврженост – у ову категорију, на срећу, спада највећи број деце. При одвајању она су узнемирена, али не претерано. При поновном сусрету, она трче родитељу у загрљај, брзо се смирују, настављају игру и истраживање. И родитељ и дете су задовољни. Њихова комуникација је генерално топла и нежна, постоји слобода за обострано испољавање емоција, као и њихово уважавање. Иако постоје и периоди несигурности, далеко доминантнији је доживљај доступности родитеља који на тај начин гради сигурност детета, у себе и у њих.
2. Несигурна – избегавајућа привженост – врло често ова деца при поновном сусрету не прилазе родитељу, што онда утиче на родитеља тако да ни он не прилази детету. И родитељ и дете се осећају одбачено. Иако дете делује споља незаинтересовано, оно је прилично анксиозно и узбуђено, али то не показује. Потребно му је далеко више времена да се умири од детета са сигурном приврженошћу. Међу њима нема блискости, родитељ избегава суочавање са дететовим емоцијама, посебно оним болним. Пошто искуством ствара осећај да на родитеља не може увек да рачуна, дете се понаша као да му он баш и није потребан.
3. Несигурна – амбивалентна приврженост – овде деца праве приличну гужву при одвајању. Она се “лепе” за родитеља, покушавају на све начине да спрече одвајање, а када родитељ оде, остају код врата плачући за њим. Када се врати, дете тражи да буде у наручју, не жели више да се игра, жели да буде у загрљају, али истовремено и бесно одгурује родитеља од себе. Сада родитељ покушава на све начине да смири дете, али му не успева. Овакав однос делује као превише близак, али заправо, иако посвећени старању, родитељи су емотивно недоступни, па се дете понаша захтевно, бебасто, контролишуће, чак и уцењивачки, како би их држало у близини.
4. Несигурна – дезорганизована приврженост – код ове деце је примећено да они баш и немају неку организовану стратегију како ће спречити родитеља да оде или како ће га дочекати. Она могу бити потпуно “хладна“ у обе ситуације, могу да се залете родитељу у загрљај а онда, пре самог приближавања, да се окрену и оду. У присуству родитеља на њиховом лицу се може видети страх, баш као да не знају шта могу очекивати, можда ударац, можда грубу реч. Нажалост, ова деца су прилично трауматизована (нпр. деца алкохоличара), често и злостављања, а сигурно потпуно емотивно занемарена, застрашена.
Као што видимо, на дечју емотивну везаност утиче понашање родитеља и њихов узајамни однос. Међутим, ниједна од ових привржености није непроменљива. Кроз живот долази до многих очекиваних и неочекиваних дешавања, па тако код деце са сигурном базом, уколико се у породици или на личном плану деси неки губитак, болест или трагедија, нешто што на дуже време може емотивно исцрпљивати, може преовладати несигурна приврженост. А са друге стране, код деце са несигурним базама, уколико у окружењу постоји особа (бака, учитељица, тренер, пријатељ…) на коју се могу ослонити, која пружа подршку и емотивно је доступна, деца уз њих могу стећи сигурност.
Али шта је то што одрасле чини емотивно доступним, способним за адекватно емотивно везивање? Однос са родитељима и искуства у партнерским и другим односима. Њихов став о емотивном везивању.
ААИ упитником (Adult attachment interview) одрасли се интервјуишу о својим искуствима емотивног везивања у детињству. Испитује се шта се дешавало када су били узнемирени као деца, да ли су им родитељи претили, да ли су се осећали одбаченим, да ли је било губитака или одвајања, да ли су та искуства из детињства утицала на њихову личност када су одрасли… а најбитније – од њих се тражи да са пет придева опишу сваког од родитеља, а затим да опишу неку ситуацију која илуструје сваки од придева. На пример, уколико особа опише своју мајку као “брижну” и потом наведе ситуцију у којој је болесно и како је мајка била уз њега уз пуно љубави, миловала га и чинила све што је потребно да што пре оздрави, онда то нуди уверљивост о сигурној бази. Али, уколико особа мајку опише као “брижну”, а онда каже да када се као дете повредила у игри није смела да јој каже јер би била бесна, то негира кохерентност приче и указује на несигурну приврженост. Такав родитељ избегава да поново проживи било које своје болно искуство, заборављајући га или избегавајући да саосећа са својим дететом када је оно у сличној ситуацији. То чини на начин што се од детета физички или емотивно удаљава. Цена је губитак осећајне бриге за дете када је она потребна, не понашају се у складу са актуелним потребама детета, већ се воде својим искуством.
На основу овог испитивања разликују се 4 стила емотивног везивања код одраслих, описана кроз родитељски однос и кроз партнерске везе. Тако разликујемо:
1. Сигурни/аутономни стил емотивног везивања одраслих – одрасли из ове категорије препознају чињеницу да је емотивно везивање веома важно. Лично искуство из свог детињства отворено и уравнотежено описују, имају доживљај прихваћености и сигурности у себе. Као родитељи способни су да прикладно одговоре потребама детета кроз топлину у контакту, поверење и љубав. У партнерским односима такође се сигурно емоционално везују јер, имајући изграђен осећај сопствене вредности, уживају у остваривању блискости и интимних односа, добро балансирајући између личне аутономије и припадања партнеру. Не страхују да ће бити повређени, верују и себи и партнеру, а главна карктеристика је да имају позитивну слику о себи и позитивну слику о другима.
2. Несигурно-избегавајући стил емотивног везивања одраслих – одрасли који имају ову врсту емотивне везаности често идеализују своје родитеље, а онда кроз причу негирају све што су о њима рекли. Често заборављају доста чињеница у њима битним причама из детињства, а све у корист избегавања ступања у контакт са болним искуствима. На основу тога, развијају стратегију избегавања којом се бране од емотивних излива, негирају значај емотивног везивања, а све у сврху спречавања да буду одбачени. Као родитељи емотивно и физички су удаљени. Одржавају за њих неугрожавајућу емотивну раздаљину, не уче дете да испитује сопствена осећања и интимност. Детету не указују осећајну бригу, ускраћују га за топлину и нежности. Њихова деца иако делују независно, у бити својој су неприлагодљива. У партнерским односима најчешће остварују површне везе, избегавају блискост, наглашавају колико уживају у својој независности. Препознаћете их међу онима који славе слободу и верују да веза гуши, који често мењају партнере или у потпуности одустају од веза. У основи лежи страх од одбацивања и емотивних ризика које интимност и блискост носе. Њих карактерише позитивна слика о себи али негативна о другим људима.
3. Несигурно-прокупирани стил емотивног везивања одраслих – то су особе које су изузетно опширне у препричавању догађаја из свог детињстава, са тежњом да идеализују своје родитеље. Међутим, њихова прича није кохерентна јер уз мноштво позитивних прича истовремено се јавља и љутња према родитељима. Заробљени су у неразрешеним конфликтима, нагомилани бес их блокира у емотивним везама. Као родитељи често се понашају тако да се допадну деци, боре се за њихову наклоност и пажњу. Доста комуницирају, али без суштинске размене јер се воде претпоставкама и личним искуством, читањем мисли и контролом. На тај начин покушавају да спрече сепарацију, али нажалост управо то води ка томе да их у неком моменту дете одбаци. Тада врло често прете деци напуштањем, неадекватним покушајем да поново приближе дете себи. У партнерским односима ове особе остварују зависничке везе. С’ обзиром да имају дубок осећај инфериорности, везивањем за партнера успостављају осећај сопствене вредности. Свака ситуација која је и најмања претња вези, доживљава се као могућност губитка вољене особе, а самим тим и губитка слике о себи као особи која вреди, па се из те угрожености јавља љубомора и посесивност. Како би прикрила од партнера свој доживљај безвредности, прибегава само оним поступањима који ће је показати у позитивном светлу. Како то спречава могућност размене интиме, блискости и искрених емоција, јавља се низ партнерских проблема, а особа се осећа усамљено и отуђено. Јасно је да њих карактерише негативна слика о себи а позитивна о другима.
4. Несигурно-дезорганизовани стил емотивног везивања одраслих – ове особе имају потребу за емоционалним везивањем, али истовремено имају и страх од везивања. Њихово искуство у одрастању је обележено траумама, губицима, злостављањем, врло често непрежаљењим и неразрешеним. Верују да блискост са собом носи бол и повређивање, од других очекују само лоше. Као родитељи су некомпетентни. Према деци се понашају у складу са својим искуством а не са дететовим потребама. Најчешће губе дете из вида или га пак, убацују у сценарио своје драме из прошлости. Њихово понашање је непредвидиво, па је дете онемогућено да развије емопционалну сигурност. У партнерским односима су врло хаотичне, мада и веома ретко ступају у везе. Уверене су да упуштањем у везу ризикују да буду повређене и одбачене. Саботирају себе одричући се шансе да стекну љубав у животу тако што бирају оне партнере који су им недоступни. Оне који њих желе одбацују, а теже на све начине да придобију оне који њих неће. Ако у томе успеју и ступе у везу са оним кога су толико желеле, почињу да се осећају равнодушно, разочарано, незаинтересовано и прекидају везу. Како лоше мисле о себи, а и од других очекују само лоше, њих карактерише негативна слика о себи и негативна слика о другим људима.
У следећој табели можете јасно увидети утицај повезивања у детињству на емотивно везивање у одраслом добу:
| Odlike povezivanja u dečjem ponašanju | Pandan povezivanju u ponašanju odraslih |
| Sigurno povezivanje | |
| 1. sposobnost za odvajanje od roditelja 2. traženje utehe u roditeljima kada je uplašeno 3. povratak roditelja budi pozitivne emocije 4. preferira prisutvo roditelja u odnosu na prisustvo stranaca |
1. ima dugotrajne veze pune poverenja 2. ima stabilno samopoštovanje 3. deli osećanja sa prijateljima i roditeljima 4. traži socijalnu podršku |
| Ambivalentno povezivanje | |
| 1. obazrivo u prisustvu stranaca 2. veoma uznemireno kada roditelj ode 3. povratak roditelja ne deluje utešno na dete |
1. nije mu prijatno da se zbližava sa drugima 2. zabrinutost da ga/je partner ne voli 3. postaje veoma uznemiren kada se veza završi |
| Izbegavajuće povezivanje | |
| 1. izbegava roditelje 2. ne traži ni utehu ni mnogo kontakta sa roditeljima 3. preferira strance ili uopšte ne pokazuje da ima razliku u osećanjima kada je sa roditeljima i kada je sa nepoznatima |
1. ima problema sa intimnošću 2. ulaže malo emocija u socijalne i romantične veze 3. nesposobnost ili nevoljnost da se dele osećanja ili misli sa drugima |
| Dezorganizovano povezivanje | |
| 1. pokazuje mešavinu izbegavajućih ponašanja i pružanja otpora 2. može da izgleda zbunjeno, smotano ili preosetljivo |
1. može preuzeti roditeljsku ulogu (parentifikovan, preterano brižan) 2. postaje upijač partnerovih problema |
Емоционално везивање утиче на све аспекте наше личности. Утиче на оно шта осећамо према себи и према другима. И мада читајући овај текст можете стећи утисак да је препознавањем у некој од ових категорија ваша судбина или судбина вашег детета запечаћена – није тако! Склони смо да бирамо оне ситуације које потврђују наша очекивања и тако остајемо заробљени у причама које нису функционалне. Али отварањем простора за нова, позитивана искустава пружамо могућност за промену. Таква искуства се зову корективна искуства. Она нас мењају јер искуством себе као особе која је успела да адекватно разреши негативна искуства свог одрастања, да своја лоша искуства из претходних партнерских веза не преноси у нову везу, да себе упозна, прихавти и заволи баш онакву каква јесте, добар је пут ка остварењу онога што зовемо сигурни тип емотивног везивања.
Извор: psihoterapijsketeme.rs