На Фејсбук страници „Дневник једног директора“ освануо је несвакидашњи статус. Статус који свако од нас треба детаљно и пажљиво да прочита и да се мало запита. Тај статус вам преносимо у целости.
„Мајка са два сина села је баш поред мог стола у пекари. Један од младунаца, дечак од десетак година, љубазно ме упита да му дозволим да позајми столицу. Након што је младунце нахранила, мајка је тихим али одлучним гласом започела разговор. До тада сам седео сам са својим мислима. Нисам имао намеру да слушам, ипак, мајчин глас је у једном тренутку савладао тишину која ме је окруживала. Речи познате. Прича коју сваки родитељ прича својој деци. Ипак, ова је била мало другачија:
‘…и ми смо тим, а у сваком тиму се зна ко шта ради и ко има какве обавезе. Мама и тата иду сваког дана на посао. Наша обавеза је да донесемо новац и да са њим можемо да купимо ствари које су нам потребне. Наша обавеза је да обезбедимо храну, одећу, ствари за кућу, путовања… Али и ви имате важну улогу у тиму, а са њом и обавезе. Да бринете о хигијени простора, да учите, да нас слушате, помогнете са оним што можете… Само тако ћемо сви бити равноправно оптерећени и преостаће нам снаге и времена да остатак времена искористимо заједно…Разумете ли?’, упита мама на крају, гледајући прво старијег, а онда и млађег директно у очи.
Младунци одговорише потврдно. Као закључак, уследило је мајчино једноставно питање: ‘Онда, да ли могу да рачунам на вас?’
Дечаци се погледаше и без већег премишљања истовремено климнуше главама. У том климоглаву осетило се обећање чвршће од хиљаду ‘Не брините директоре биће завршено’ од милион ‘Хоћу, шефе мајке ми’, од милијарду ‘Важи, колега, све је сређено’…
Показа ова шефица да не мора претњом. Не мора виком. Не мора шаком. Има и других, елегантнијих начина да се приђе људима.
Изашао сам задовољан и насмејан из пекаре. Баш ми се посрећило данас. Јер, похађао сам некад скупе семинаре и конференције о лидерству и управљању људима. Слушао сам познате говорнике, учио од признатих тренера из области управљања људима. Добијао сам корисне савете како се разговара са члановима тима. Примењивао их у пракси. Понекад и плаћао незнање високим ценама.
А данас, какве ли случајности, наиђем на врхунско предавање. Уз одлично одрађену демонстрацију лекције. Од предавача са вишегодишњим искуством.
Све то уз минималан трошак.
За цену две путер кифле и јогурта.“