Данас када разговарате са наставницима о образовању њихова прича најчешће изгледа овако:
„Претворили смо се у ћате, пиши ово, пиши оно. Када сам код куће уместо да се припремам за час и да се стручно усавршавам ја пишем и попуњавам формуларе“ или „Много енергије потрошимо на писање. Папир трпи све. То је за нас сувише губљење времена. Требало би више да се фокусирамо на децу. За сада се то свело да пред другима имамо црно на бело. Све то делује наметнуто и личи на пуки формализам.“
Када говоримо о животном стандарду обично подразумевамо благостање појединца у друштву. Економски се узима у обзир бруто национални доходак (укупна вредност свих производа и услуга које се у току године произведу) и доходак по глави становника. То подразумева колико сваки становник једне државе просечно заради. У 2014. години доходак по глави у Србији је износио 4.245 долара.
Али најважније, висок животни стандард повећава слободу избора.
Ево како то изгледа у Шведском случају.
У току туристичке туре…
– Да ли се у вашем језику користе енглеске речи?
– Наравно, на пример користимо реч: сендвич, сквер, шоу, викенд, јахта, џунгла
– А из француског језика које речи користите?
– Батерија, кабина, режија, шофер, фрижидер, костим, шампион а од придева користимо: депласиран, пикантан, шармантан
– Пишете онако како изговарате?
То јест фонетски за разлику од енглеског и француског језика који нису фонетски. Они то објашњавају овако: Изговор одређених речи има више звукова и нису сви записани као слова. То је случај и код сугласника и код самогласника, изговор се мењао, а правопис је остао. Тако је дошло до удаљавања правописа од изговора. Језик се ширио на друге делове света и немогуће је постићи договор о изменама правописа таквог језика који говори велики број људи. Француски се другачије изговара у Паризу и Лиону, другачије у Тунису и Алжиру, док у Канади имају свој начин изговора који је чудан за све остале.
– Ви сте лингвиста?
– Да, ја сам завршила француски језик и књижевност у Лиону. Радила сам као наставник у средњој школи у Гетеборгу, али то више не радим.
– Чиме се сада бавите?
– Променила сам занимање јер радећи као професор схватила сам да пуно времена трошим правећи извештаје и задовољавајући административну форму а мање на подучавање средњошколаца. Нисам у томе видела смисао. Отворено сам разговарала са мојим ментором о овој проблематици а он ми је рекао да не може да мења постојећи систем. Због тога сам имала осећај личног незадовољства и гриже савести. Не могу да мењам систем али могу себе да променим.
– Шта сте урадили?
– Објаснила сам укућанима да ми посао не представља задовољство већ напор и да једва чекам да се заврши радни дан. Ништа ми није значио ни дуг летњи распуст када сам вратим у свакодневицу самој себи личила сам на адвокатског секретара.
Одлучила сам да променим занимање и уписала сам вишу школу за медицинске сестре. Тако сам са 43 године поново постала студент. Била сам сигурна у своју одлуку, јер не желим да будем несрећна остатак живота. Живот је трагање за срећом. Ја сам желела да се посветим преношењу знања у школи, али у пракси то није било тако. Данас помажем људима и осећам се корисно и испуњено. То што сам ја урадила то може свако. Ја нисам ништа паметнија од других. То је пракса у Шведској, ниси задовољан послом, мењај занимање. Зато не желим да слушам о томе како је неко незадовољан својим животом, јер то је прича о пасивности, лењости и равнодушности.
Ја сам у себи помислила да висок животни стандард подразумева и високе стандарде у начину размишљања и са собом носи лакоћу одлуке о промени занимања.
Маја Роган