Danas kada razgovarate sa nastavnicima o obrazovanju njihova priča najčešće izgleda ovako:
„Pretvorili smo se u ćate, piši ovo, piši ono. Kada sam kod kuće umesto da se pripremam za čas i da se stručno usavršavam ja pišem i popunjavam formulare“ ili „Mnogo energije potrošimo na pisanje. Papir trpi sve. To je za nas suviše gubljenje vremena. Trebalo bi više da se fokusiramo na decu. Za sada se to svelo da pred drugima imamo crno na belo. Sve to deluje nametnuto i liči na puki formalizam.“
Kada govorimo o životnom standardu obično podrazumevamo blagostanje pojedinca u društvu. Ekonomski se uzima u obzir bruto nacionalni dohodak (ukupna vrednost svih proizvoda i usluga koje se u toku godine proizvedu) i dohodak po glavi stanovnika. To podrazumeva koliko svaki stanovnik jedne države prosečno zaradi. U 2014. godini dohodak po glavi u Srbiji je iznosio 4.245 dolara.
Ali najvažnije, visok životni standard povećava slobodu izbora.
Evo kako to izgleda u Švedskom slučaju.
U toku turističke ture…
– Da li se u vašem jeziku koriste engleske reči?
– Naravno, na primer koristimo reč: sendvič, skver, šou, vikend, jahta, džungla
– A iz francuskog jezika koje reči koristite?
– Baterija, kabina, režija, šofer, frižider, kostim, šampion a od prideva koristimo: deplasiran, pikantan, šarmantan
– Pišete onako kako izgovarate?
To jest fonetski za razliku od engleskog i francuskog jezika koji nisu fonetski. Oni to objašnjavaju ovako: Izgovor određenih reči ima više zvukova i nisu svi zapisani kao slova. To je slučaj i kod suglasnika i kod samoglasnika, izgovor se menjao, a pravopis je ostao. Tako je došlo do udaljavanja pravopisa od izgovora. Jezik se širio na druge delove sveta i nemoguće je postići dogovor o izmenama pravopisa takvog jezika koji govori veliki broj ljudi. Francuski se drugačije izgovara u Parizu i Lionu, drugačije u Tunisu i Alžiru, dok u Kanadi imaju svoj način izgovora koji je čudan za sve ostale.
– Vi ste lingvista?
– Da, ja sam završila francuski jezik i književnost u Lionu. Radila sam kao nastavnik u srednjoj školi u Geteborgu, ali to više ne radim.
– Čime se sada bavite?
– Promenila sam zanimanje jer radeći kao profesor shvatila sam da puno vremena trošim praveći izveštaje i zadovoljavajući administrativnu formu a manje na podučavanje srednjoškolaca. Nisam u tome videla smisao. Otvoreno sam razgovarala sa mojim mentorom o ovoj problematici a on mi je rekao da ne može da menja postojeći sistem. Zbog toga sam imala osećaj ličnog nezadovoljstva i griže savesti. Ne mogu da menjam sistem ali mogu sebe da promenim.
– Šta ste uradili?
– Objasnila sam ukućanima da mi posao ne predstavlja zadovoljstvo već napor i da jedva čekam da se završi radni dan. Ništa mi nije značio ni dug letnji raspust kada sam vratim u svakodnevicu samoj sebi ličila sam na advokatskog sekretara.
Odlučila sam da promenim zanimanje i upisala sam višu školu za medicinske sestre. Tako sam sa 43 godine ponovo postala student. Bila sam sigurna u svoju odluku, jer ne želim da budem nesrećna ostatak života. Život je traganje za srećom. Ja sam želela da se posvetim prenošenju znanja u školi, ali u praksi to nije bilo tako. Danas pomažem ljudima i osećam se korisno i ispunjeno. To što sam ja uradila to može svako. Ja nisam ništa pametnija od drugih. To je praksa u Švedskoj, nisi zadovoljan poslom, menjaj zanimanje. Zato ne želim da slušam o tome kako je neko nezadovoljan svojim životom, jer to je priča o pasivnosti, lenjosti i ravnodušnosti.
Ja sam u sebi pomislila da visok životni standard podrazumeva i visoke standarde u načinu razmišljanja i sa sobom nosi lakoću odluke o promeni zanimanja.
Maja Rogan