Јасно је да родитељ треба да буде ауторитет детету, само што ту реч многи погрешно тумаче, верујући да је ауторитет онај родитељ чије дете увек слуша одмах и без поговора, те да се то мора постићи и казнама и викањем, игнорисањем.
Ово су неке од грешака које родитељи праве, мислећи да ће им помоћи у жељи да деци постану ауторитет. А заправо се дешава потпуно супротно.
Игнорисање
Сигурно сте некад присуствовали сцени где дете, чак и врло мало, дозива родитеља након неке направљене „грешке“, док се родитељ љутитог лица претвара да не чује иако стоји поред детета. То је највећа грешка коју можете направити, ако мислите да градите однос са својим дететом. Осим што тако неће научити шта је погрешило и како да то исправи, истовремено ће полако и губити поверење у вас.
Превелика очекивања
Дете је направило сцену у јавности и желите да га казните. Јер како другачије да научи да то понашање није прихватљиво? Пре тога размисле – ко је главни кривац. Ако малу бебу водите у цркву, не можете очекивати да ће бити мирна сат времена. Исто тако не можете од вртићког детета очекивати да ће бити стрпљиво два сата с вама у шопингу. Децу треба постепено учити друштвено прихватљивом понашању, односно како се треба понашати у ресторану, како на породичним ручковима и на крају, како се треба понашати и у сопственом дому. Родитељи понекад мисле да деца знају много више него што заправо знају. Верују да се дете може страхом дресирати да буде послушно. И у праву су. Вероватно може. Али по коју цену?
Лош узор
Деца увек опонашају своје родитеље. Не можете псовати (ни себи у браду, деца чују као сове), а онда кажњавати дете због псовке. Како не би збуњивали дете, треба му бити добар узор без изузетка када сте љути, уморни или вас нешто мучи. Узор треба бити увек. А ако се деси да погрешите, битно је одмах о томе разговарате с дететом. И да, ако се вама омакне грешка, има ли и дете право на то?
Кажњавате дете када то није заслужило
Имате лош дан и дететово трчање по кући чини се као бука која удара директно у мозак. Није вам важно што је дете читав дан било затворено у четири зида у вртићу, или је изашло на кратко, али не довољно да испуни своју потребу за покретом. Вама треба мир. Како онда постићи и једно и друго и не кажњавати дете само зато што је дете? Седите, удахните неколико пута и приступите ситуацији смирено и објективно. Сви смо ми свесни пребурне реакције прекасно. Не чините такве грешке, ако су честе, дете ће их јако добро упамтити.
Казна „на одложено“
Ако дете нешто погреши (и то учини свесно), последица треба да наступи одмах. „Молим те, кад се заврши цртани, угаси телевизор.“ И дете одбије. Ви угасите, настане вриска. Последица, коју треба јасно да комуницирате ОДМАХ и да је се држите је – „Пошто видим да те гледање цртаћа доводи у баш лоше расположење и да нам је тешко да се око тога договоримо, сутра ћемо прескочити телевизију. Можда прекосутра покушамо поново.“
Претње „кад ти тата дође кући“ и слично јако су погрешне. Овде прочитајте због чега. Такође, терање детета у собу је начин да се ви смирите, а не да оно нешто научи.
И не заборавите, ако је нека метода функционирала код првог детета, никако не значи да ће и код другог. И то није знак да са другим нешто није у реду, већ да вам је потребна другачија тактика.