До малопре се ћутке играла пластелином и лутком, посветила се томе у потпуности, задовољна и Када је интересовање за ту игру нестало, придружила нам се са жељом да јој бака нацрта исту такву лутку, како би она могла да је обоји. Пошто јој је бака радо то учинила, она је тихо почела да боји луткину хаљину, ципеле, руке… Изненада, гласно се побунила: „Не знам ово да обојим!“ „Само полако“, бодрила ју је бака. Након још неколико тренутака, почела је неконтролисано да жврља преко цртежа и целог папира, заплакавши се и вичући: „Не знам! Не знам ово!“ Биле смо у чуду. Бака је покушала да је смири, али свака реч је разбуктавала ватру. Девојчица је разбацала бојице и згужвала папир, мрштећи се на баку с речима да више никада не сме да јој црта, отрчала у собу, неартикулисано вичући кроз плач, неколико пута залупила вратима и затворила се у мраку. Биле смо затечене, бака чак и љута, можда увређена, било јој је невероватно и нејасно зашто се њена трогодишња унука тако понаша, али нисмо је више дирале, у ишчекивању догађаја који следе. Након десетак минута, она се вратила у собу, с осмехом на лицу и предлозима за неке нове игре, као бакина најљупкија и најпристојнија унука…
То није ни први ни последњи такав догађај у њеном животу, и у животима деце широм света. Људи се на све стране томе чуде и интернетом одзвањају критике и осуде данашњег родитеља, али и његови апели за помоћ. Забринута и растужена, запитана због сличних испада своје деце узраста до четири године, у потрази за одговорима зашто је то тако, у мору понуђених објашњења, пронашла сам једно, које ми је одмах понудило и нека једноставна решења.
ОБЈАШЊЕЊЕ:
Општепозната је чињеница да су ниво стреса и нездраве анксиозности код деце значајно повећани у најмање последње две деценије. Како тврди ауторка Магие Дент, заговорница тихог и смиреног родитељства, које треба да „спасе децу од хаотичног света“ (како гласи и наслов једне од њених књига), осим напуштања, запостављања и злостављања, највеће претње у развоју бебиног мозга јесу и стална ужурбаност у њеном окружењу, претерана стимулисаност технологијом испуњен свет потрошача у којем живимо. Оне директно негативно утичу на формирање когнитивних мапа, на стварање перцепције, веровања и схватања која обликују како ће деца тумачити свет, и емотивних окидача који прате искуства детета, тј. на развијање модела саморегулације. Деца постају преосетљива на свет који их окружује – повећани нивои хормона стреса и адреналина чине да се деца осећају угроженима, несигурнима, да им је непријатно, да су уплашени, забринути, па се у складу с тим и понашају, лако се дају узнемирити, насртљива су и наметљива, или агресивна и зачас плану. Ауторка тврди да то нису знакови лоше деце или лошег родитељства, него знак немогуц́ности да дете изађе на крај са својим утисцима и осећањима, али да томе најчешће доприносе и неке навике и понашања породице:-недовољно спавања
– лоша исхрана
– дете проводи сувише времена испред телевизора, компјутера и осталих екрана, те је превише стимулисано тиме
анксиозни и веома нервозни родитељи
– увођење у систем формалног учења у веома раном узрасту и превише је информација које треба усвојити
нереална и неадекватна очекивања од деце
– детињство испуњено са превише обавеза
– недовољно кретања
– мало времена које се проводи у природи
– хаотично окружење код куће, којем недостаје структурираност и рутина
– недостатак адекватне емоционалне и физичке бриге о детету
– превише информација о родитељству, које код родитеља изазивају збуњеност и несигурност
– стрес који настаје услед економске ситуације у којој се породица налази.
РЕШЕЊА:
Постоје посебни начини како реаговати на децу да би им се помогло да успоставе путеве у мозгу који им омогуц́авају да управљају емоцијама, да рационално размишљају под притиском и да се смире. На првом месту је свакако “успоравање” живота нас одраслих док су деца мала, док је систем којим ће она регулисати стрес током целог свог живота још у изградњи. И једноставно – морамо створити мождане хемикалије које ће учинити да се осећамо добро, науштрб оних које изазивају осећај стреса. Ево неких предлога шта могу да урадим да бих то постигла у стресној ситуацији, или уопште:
Одвојићу време за уживање у “спором дану”, нпр. за викенд, када ћемо сви остати у пиџами, нећемо укључити рачунар, нити телевизор, нити и-пхоне, развлачићемо се око доручка, нећемо склањати играчке, нећу спремати кућу, допустићу себи и детету да имамо необавезну дремку или само опуштање на каучу.
Дубоко ћемо дисати
Обезбедићу себи миран кутак у кући, нпр. столицу са погледом кроз прозор, или испред акваријума, јер је и мени потребно време да створим потребу за тим да се смирим.
Користићу свој миран глас – њиме ћу деци рећи да могу да потраже мало мирног времена у својој соби, где могу да смире своја интензивна осећања и врате се када буду смиренија. Даћу им времена за то, нећу их пожуривати…
Проводићемо време што чешће напољу, јер природа има моћ да све поправи и та њена особина функционише код свих. Обезбедићу детету квалитетну игру, најбоља је она у природи, са што мање играчака,са што више камења, блата и грања.
Мирно ћемо миловати свог куцу, јер та активност нежно смирује нерв вагус у мозгу.
Набавићу мрежу или столицу за љуљање, јер су клацкање и нежно љуљање такође природне активности које смирују.
Покушаћу да пронађем који је то додир у којем моје дете ужива – масажа главе, масажа стопала, голицање леђа, загрљај, кружење лагано прстом по длану детета – и често ћу га примењивати. Сетићу се моц́и топлог загрљаја, посебно ако је без речи.
Породичне навике ће се променити са смањењем стреса – помагање својој деци да развију корисне навике је заиста важно. Пошто смо ми њихов модел, можда можемо почети већ данас да дишемо дубље, да ходамо спорије, да се грлимо топлије…
Извор: dnevnikdvemame.wordpress.com