Крајем марта одржан је пробни завршни испит за ученике осмог разреда, а резултати нас ни ове године нису изненадили. Нажалост. Главни утисак исти је као и претходних година – разумевање прочитаног и даље “шкрипи”. Задаци засновани на репродукцији градива ученицима углавном нису представљали проблем, док су се потешкоће појавиле тамо где су били потребни разумевање, повезивање и закључивање. Довољно је било поставити питање мало другачије него у збирци и одмах би настао проблем у решавању задатка.
Да је реч о деценијама укорењеном проблему говоре и резултати међународног ПИСА тестирања, које на сваке три године спроводи Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), а циљ теста је да провери способност ученика да знање примене у реалним ситуацијама, кроз читалачку, математичку и научну писменост. Према последњем објављеном извештају, за тестирање 2022. године, Србија се у читању и науци налази на 40. месту, а у математици на 42. месту, што представља напредак у односу на 2018. годину, али резултати су и даље испод просека.
ПИСА тестирање већ дуже време указује на исте структурне проблеме у нашем образовању, а то за НИН истиче и Александар Марков, наставник историје.
“Важно је нагласити да његова сврха није рангирање држава, већ процена у којој мери ученици умеју да примене знање у реалним ситуацијама, односно да разумеју и користе оно што су научили. Управо зато би резултати ПИСА тестирања требало да буду полазна основа за унапређење система”, рекао је Марков.
Проблем стар дуже од деценије
Период онлајн наставе током пандемије несумњиво је утицао на континуитет учења и у јавности је често коришћен као објашњење за пад постигнућа. Међутим, како Марков каже за НИН, прецизније је рећи да је пандемија учинила видљивијим проблеме који су у систему постојали и раније.
Тања Нотарош из Независног синдиката просветних радника Србије каже за НИН да се школски програми, уместо да се коригују у смеру прилагођавања наставног градива савременим токовима, чврсто држе традиционалних садржаја, а “обогаћују” се стручним појмовима, којих је из године у годину све више.
“У једној наставној јединици имамо реченице у којима се спомињу речи које се ретко користе у свакодневном језику (нпр. заселак, пимнице, бедем…) и речи страног порекла које преводимо ученицима (нпр. комунална инфраструктура, субурбанизација…). Ово су примери наставне теме Насеља, географије за шести разред, 11-12 година. Садржаји би били мањи проблем када би постојала могућност корелације наставних предмета, што је у овако конципираном школском систему тренутно немогуће”, рекла је Нотарош, иначе наставница географије.
Како је истакла, у школама недостаје више простора за понављање наученог током целог школског ученичког развоја.
Марков за НИН истиче да образовни систем у Србији и даље у великој мери функционише на принципима који су одговарали генерацијама друге половине 20. века.
“Дигитални садржаји и друштвене мреже свакако утичу на пажњу и навике учења, али тај утицај постаје проблематичан пре свега онда када школа не успева да понуди алтернативу која подстиче активно учење и разумевање, већ се проблем покушава решити пре свега рестриктивним мерама, попут забране мобилних телефона”, рекао је Марков.
Да савремена технологија није главни проблем указује и Нотарош. Како истиче, не можемо је избећи, али грешка би била забрањивати је.
“Треба да учимо како да је користимо као средство за долажење до бољих резултата, за израду наставних материјала који су много ближи деци приликом усвајања трајних знања, него уџбеници, преобимни, шарени и све скупљи. Што је уџбеника више, знања је све мање. Један фотокопиран приручник, радног карактера, обична свеска и оловка, пуно разговора, креативности и игре ван учионице могу да дају боље резултате од читања превазиђених, преобимних текстова и слушања досадних предавања”, каже Нотарош.
Без времена за разумевање
Марков истиче да су наставни програми у Србији често преобимни и остављају мало простора за дубље разумевање градива. Иако постоји свест о потреби њихове модернизације, како каже, промене су сложене и често наилазе на отпор, између осталог и због бојазни да би могле утицати на фонд часова и положај наставника.
“Поред тога, у пракси се јавља и несклад између оних који програме креирају, наставника који их спроводе и институција које надгледају њихову примену. Програми су формално усмерени на исходе и предвиђају одређени ниво аутономије у раду наставника, али та аутономија често остаје недовољно искоришћена. У таквим околностима, настава се неретко своди на сигурнији и рутински модел, обраду лекција и њихово утврђивање, уз стални притисак да се пређе градиво. Последица тога је да темпо рада не прати стварно разумевање ученика ‒ док се на часу прелази на нову, другу, трећу лекцију, ученици још покушавају да разумеју прву. На крају, читав процес се своди на оцену као главни исход учења. У таквом систему фокус се помера са знања и разумевања на оцену, па оно што ученици заиста усвоје често остаје у другом плану”, рекао је Марков.
Мере које би могле унапредити образовни систем, истиче Марков, свакако постоје, али је важно нагласити да ниједна од њих не даје брзе резултате. Како каже, реч је о процесима који захтевају континуитет, јасну стратегију и дугорочну посвећеност.
Један од важних праваца, како наводи Марков, јесте већа флексибилност у организацији наставе.
“Увођење шире изборности за ученике омогућило би ученицима да се више усмере ка областима за које имају интересовања и афинитете, чиме би се повећали мотивација и квалитет учења. Такође, неопходно је преиспитати систем оцењивања, који у садашњем облику често не даје јасну слику о стварном знању ученика и додатно оптерећује и ученике и наставнике. Фокус би требало померити са самог броја, оцене, на квалитет повратне информације коју даје наставник”, каже Марков.
Посебно важан сегмент, истиче Марков, јесте континуирана подршка наставницима, кроз квалитетне обуке, размену искустава са колегама из других земаља и упознавање са примерима добре праксе, како би могли да одговоре на савремене изазове у настави.
“За овакве промене потребан је новац, али и воља. И док би се новац можда и пронашао, питање је да ли постоји воља да се стварно нешто промени. И наравно, све док нам забрана мобилних телефона или увођење ђачких униформи буде универзални лек за све проблеме, остаћемо анестезирани и искључени из развијених система, који више не напредују на годишњем већ на месечном нивоу”, закључује Марков.
Цео текст: НИН