Владета Јеротић је истакнути српски лекар, психијатар, књижевник и академик. Извојили смо неке од његових мисли које се односе на родитељство и васпитање деце.
“Дете до краја треће године је упијајући ум, као сунђер је. Колико би само требало да се отац и мајка тада воле највише! И да тако буде пет, па после нека буде мало и препирки, али првих три до пет година, и због детета и због себе, да дете види, упије љубав оца и мајке. Остаће скрипт, па ће тражити у своме браку да понове оно што су доживели првих три до пет година, и добро и лоше!”
”Не знам да ли је иједан човек у стању да воли ако није био вољен. Или, на други начин, колико смо и са каквом снагом у детињству били вољени, толико и ми волимо друге”
“Дете старо три, четири године слуша мајку и оца како се не свађају, него расправљају о некој теми, па се не слажу. Без повишеног тона, свако износи своје аргументе, пуштајући и оног другог да каже то што има. Ту почиње дијалог и тако се дете учи дијалогу. Иако ништа не разуме, (шта је то о чему родитељи причају) негде у лету успеће да ухвати да се не слажу, али да и мајка и отац разговарају користећи аргументе, а не повишен тон.”
“Радозналост и љубопитљивост нису исте ствари. Немојте своју децу претварати у љубопитљиву децу. Дете се рађа врло сложено. Да не плашим младе, али, фетус све памти. Јако је важно да мајка дете носи радосно. Пазите, није исто радосно и весело. Треба да носи, колико год може, са радошћу. Наравно и отац је јако важан. Треба обоје подједнако да желе дете. И није битно само како се мајка у трудноћи храни, врло је важно и како се осећа јер она своја осећања преноси фетусу. Знате како, кад је мајка љута дете се склања на крај постељице, а кад је срећна дете се пење према срцу. Снимали то научници.”
“Не треба одмах грдити дете, говорити му: “шта ће од тебе бити”, “опет не радиш добро”. Треба хвалити децу када ураде нешто добро, јер и ако рано постану горда могу се кориговати. Завидљивост јечешћа у породицама где има више деце. кад је двоје деце, родитељи треба да пазе јер се природно јавља завидљивост, а деца често мисле да отац и мајка више воле брата или сестру.”
“Дете је у досадашњем патријархалном васпитању код Срба васпитавано у крајностима: или је одгајано у претераној строгости или у претераној разнежености (нарочито последњих деценија), због некорисне болећивости родитеља коју треба разликовати од љубави. Ваља се ипак сложити да није упутно истицати тзв. пресудну улогу родитеља у васпитању деце, а првенствено у току првих неколико година живота детета, јер и генетика и промена спољашњих рђавих околности у доцније, повољније прилике може утицати на исправљање негативних обележја у понашању детета.”
“Послушност код других можемо захтевати само ако смо и ми сами послушни. Још је Достојевски упозоравао родитеље да не ограничавају своју децу, већ прво да сами испуне завет Христов о послушности, па тек онда дозволе себи да је изискују од деце.”
“Оно што ће одлучити да се дете погрешно развија јесте недостатак топлине, сигурности и ауторитета код самих родитеља. Јер ако је дете заиста на почетку беспомоћно, од кога оно може да добије онај први неопходан импулс ка сигурности и збринутости него од родитеља. Оно нема никакав други критеријум за сопствену вредност него признање које добија од своје најближе околине.”
“Управљање својим агресивним и сексуалним енергијама које су нам биолошки дате, у виду урођених нагона, започиње врло рано и колико правилно контролишу те нагоне прво родитељи, а касније и друштво, умногоме зависи будући развој личности.
Импулсивно препуштање наглим експлозивним пражњењима ових енергија, са последицама које су нам из свакодневног искуства свима добро познате, није само „фатум” наше индивидуалне прошлости и нашег националног темперамента већ и слабост, неуроза и незрелост сваког појединца који ништа не чини да би васпитао вољу и моралну хигијену својих анималних прохтева.”
“Уколико мајка својом љубављу према детету испољеном дојењем, бригом и приврженошћу (не и претераном бригом, јер је та брига онда знак неуротичног страха код мајке) – овој мајчиној љубави убрзо се придружује и отац – остану доследни у испољавању истинских осећања према детету (остајући стално привржени један другом у љубави) – створени су, повољни услови да вера детета у Живот остане у њему трајна.”
“Оно што је код деце лепо, фасцинантно, боголико, то је њихово поверење – оно што је Ериксон назвао праповерење са којим свако дете долази на свет, њихово брзо опраштање увреда, дивљење, чуђење. То су елементи које вреди сачувати за цео живот.”
“Родитељи се питају зашто дете увек, кад би му отац или мајка рекли, рецимо, немој то радити, или немој то јести; или ево ја сад морам да изађем, а имаш у соби пуно играчака, али пази, ова играчка може да ти донесе неку невољу; или имаш пуно воћа разноврсног, ал’ немој баш ово воће, биће ти лоше – зашто дете увек, али баш увек уради то што сте му забранили? Зашто баш ТО, кад родитељ каже НЕ? Човек осећа сталну потребу да се забрана крши, да се границе испитају, да се уради баш оно што не би требало, како би се проверило зашто је то забрањено. Али ако је родитељ то рекао у пуној љубави, остајем при томе, дете ће послушати. Ако је родитељ рекао ‘немој то да радиш’, у љубави, без трунке неке жеље да га дете послуша по сваку цену, тада дете неће урадити ништа лоше. Тада то неће бити изазов за њега да не послуша јер ће осетити љубав са којом се од њега то тражи.”
„У Европи данас мушкарац заједно са женом учествује активно у чувању деце од њиховог рођења и поделе су скоро маргинализоване. Свако кажњавање и награђивање деце је уцена. Прво правило антипедагогије је – дете поштуј и учи од њега, наравно волите своју децу.”
“Ако је дете немирно, пусти га, често је то интелигентно и бистро биће. А родитељи, у незнању, за мирно и послушно дете кажу ‘моје добро дете’, а оно у ствари уплашено, несигурно. Наравно, роди се и понеко добро дете које је једноставно такво, иако је сналажљиво и паметно. Грешка је велика што оно немирно дете туку, а оно је најчешће интелигентно дете. И баш та интелигенција му не да да се помири лако са свим што му се каже.”
“Веома попустљиве границе омогућавају интензиван утицај споља али такво прихватање промена може да угрози специфичан породични идентитет. Овакве породице карактерише незаинтересованост и међусобна неповезаност чланова. Родитељи нису заинтересовани за раст и развој деце. Деца имају превише слободе и не праве разлику између добрих и лоших поступака. Емоционални односи су хладни и дете не осећа да је вољено, заштићено и сигурно.”
“Важна ствар која одређује функционалност породице су и породична правила. Породична правила су потребна јер чувају породицу и обезбеђују сигурност и предвидивост, што је посебно значајно за најмлађе чланове. Њима се одређује организација живота, начин породичног функционисања, систем вредности и веровања. Међутим, проблем настаје када се о тим правилима недовољно или ретко говори јер се она углавном подразумевају, али на тај начин постају нејасна. Недовољно јасна правила обликују хаотичне породичне односе а крута правила (која се не мањају) доприносе компликованим породичним односима. У функционалним породицама отворено се комуницира о правилима. Она су јасна и подложна променама у складу са потребама чланова породице.”
ИЗВОР: Детињарије