UМрзим што ја морам ово да ти кажем, али твоје дете је размажено дериште. Да, твоје дете. Распуштено је и добија све што хоће.
Знам да се трудиш да будеш добар родитељ. Твоји родитељи нису били баш пажљиви. Нису знали чак ни где си пола времена. Твој тата, на пример, није знао да си свирала флауту. Твоја мама је много радила и пропустила већину твојих утакмица. А понекад је каснила да те покупи после тренинга јер је заборавила.
Али ти ниси таква. Ти другачије радиш.
Радиш најбоље што можеш јер желиш да деца буду срећна. Превише си умешана, јер желиш да знаш шта се дешава у њиховом животу. Желиш да се осећају посебно и важно. Ти никада не касниш да их покупиш. Ти им правиш распоред и организујеш и предлажеш активности. Надлећеш као хеликоптер. Постављаш милион питања. Желиш да њихови животи буду обогаћени. Не желиш да буду разочарани. Икад.
Али, правиш грешке, а и ја сам. И сада, наша деца су деришта. Ево зашто:
1. Ми преговарамо.
Наше дете жели нешто, па преговори почињу: „Купићу ти то ако се будеш лепо понашао“ чујем одјеке у продавницама по целом граду. Чак и када је понашање катастрофално, чује се: „Добро, ја ћу ти дати још једну шансу.“ Ово се, наравно, претвара у још неколико прилика. Моје омиљено преговарање је „Обећавам да ћу то учинити касније!“ Преговарање може бити добар алат, али ако желите да буде ефикасно, морамо повући линију која се не може прећи. Кад пређу линију, игра преговарања је готова.
2. Ми чистимо њихове собе.
Понекад једноставно не могу више да издржим. Његова соба изгледа као да ју је бомба је погодила. Прљава одећа, мокри пешкири, вашар на кревету – хаос свуда. Постоје чак и неке флеке од изливања на зиду. То је грозно и постаје грозније. Упркос томе, детету је ипак дозвољено да обавља све своје планиране активности и играње. Ипак му је дозвољено да гледа ТВ и дружи се са пријатељима. Никада не среди собу када га замолимо, и ми шта ћемо, засучемо рукаве и средимо је сами. Али овде је лако извести једнакост: Дете се навикло да неко чисти за њим и не мисли да је то ствар вредна пажње. Решите једначину и резултат је = дериште.
3. Носимо им ранац.
Да, то је тешко. Знам. Понекад ствари јесу тешке. Када покупимо дете и носимо му све до аута, радимо превише. Ми нисмо товарне мазге. Ми превише радимо на томе да детету буде удобно. Ово ствара осећај више вредности.
4. Питамо децу шта желе за ручак.
Ја се не сећам да сам тражила оно што желим за ручак. Зар не? Да ли се сећате да мама икад каже: „Хеј децо, хоћете ли да изађемо на ручак или остајемо код куће?“ Излазак на ручак је посебна прилика, то видим сад када сам одрасла. Сећам да смо имали само неколико оброка варијације: пасуљ, грашак, купус, мусака, и пилав који сам презирала. Увек све кувано у огромном лонцу. Али, знате шта? Појела бих оно што мама изнесе. Крај приче.
5. Дечји планови газе наше.
„Жао ми је што не могу да идем, Боки има утакмицу“ То је у реду – највећи део времена. Наравно да желим да идем на утакмицу. Али други пут, игра (и Боки) морају заузети друго место у нашем животу. И знате шта? Боки ће играти боље јер нисмо тамо да навијамо сваких пет секунди. Желите да ваше дете игра боље? Пропустите неколико утакмица.
6. Ми само желимо да буду срећни.
Најновија вест: Деца не би требало да буду срећна све време. У реду је ако не увек добију оно што желе, не раде оно што желе да раде, или не иду где желе да иду. Ако морају да раде кућне послове, или проводе време са својом породицом, или иду у куповину са нама, само напред и очекујемо колутање очију и тешке уздахе напетости. То је у реду, јер не врти се све око њих и њихове константне среће.
7. Подривамо ауторитет међусобно.
Ово је уобичајена грешка. Наше дете од нас тражи да преспава код другарице. Родитељ А каже, „Не“. Дете прелази на родитеља „Б“ који каже, „Наравно!“ Зашто? Јер нисмо увек на истој страни. Наша деца су мање деришта када смо уједињени. Треба тежити договору у оваквим тренуцима. Можемо говорити о нашим неслагањима касније. У супротном, деца уче да су родитељи једни против других.
8. Не додељујемо им послове и одговорности.
Ако дете не поставља сто, рашчишћава сто, ставља посуђе у машину, не скупља лишће, или шета пса, онда би дете требало да плаћа станарину.
9. Правимо изговоре за лоше понашање или лоше оцене.
Изгледа да сви правимо исту грешку. Лоше понашање је лоше понашање. „Она је уморна и гладан“ је баш безвезе изговор. „До касно је био на тренингу и није стигао да уради домаћи (који је задат пре месец дана)“ је једнако лоше. Или, најгоре, „тај наставник је баш узео на зуб“. Морамо прекинути да оправдавамо лоше понашање или недостатак радне етике. Без дисциплине, деца постају деришта.
10. Расправљамо се са наставником и тренером.
Важно је да подржавамо нашу децу, али тек након што се наша деца заложе сама за себе. Када наставник примети да дете слаби у раду и учењу, верујем му. Супротно популарном веровању, већина наставника жели да помогне младим људима. Они желе деци добро. Када се споримо око получасовног учења или тога да ли је касно да се ради домаћи, дете учи да може да настави да буде лењо, јер његови родитељи ће да нађу изговоре у његову корист. Дете тада учи да не мора да поштује свог учитеља и да заврши задатак. То је тако једноставно.
Пажња је добра. Укључени родитељи су дивни. Али, начин на који обраћамо пажњу је тај који може да штети. Када пустимо нашу децу да преговарају, радимо погрешно. Ако правимо изговоре за њихово лоше понашање, радимо погрешно. Ако им је превише удобно, радимо погрешно. Када чистимо њихову собу, уважавамо захтеве за ручак, и подривамо свог супружника, наша деца се претварају у размажена деришта.
Сва деца треба да науче да једу грозни пилав с пилећом кожуром и боранију с времена на време. То гради карактер.