Као мајка двоје деце, морала сам да прочитам гомилу књига о дисциплини и тада сам схватила су сви савети у ствари облици једне идеје: контрола и управљање децом.
То је један оксиморон: рекли смо да желимо да подижемо децу којa ће бити аутономна, храбра, хумана и дубоки мислиоци када постану одрасли. Грађани демократије. Лидери света. Ипак, наша дисциплина у кући и школи и даље одражава тековине индустријске револуције. Контрола кроз награде и казне, и правило да, када седиш мирно и једноставно радиш оно што је речено можеш пожњети корист.
Иако изгледа као беспрекорно понашање и добра дисциплина, учење деце да седе скрштених руке и говоре „Да, мама” може бити веома опасно.
Зашто је добро имати дете јаке воље
Ми смо у 21. веку, у ери нових културних ратова: иновација, тероризма, фундаментализма, успона креативне класе, климатских промена, повећања неједнакости, глобалног држављанства, и поремећаја у високом образовању. Дисциплина штапа и шаргарепе не учи децу како да мисле, ангажују се или буду у интеракцији са овим великим питањима и постају морално софистицирани људи.
Читала сам да морамо да верујемо једни другима у нашим домовима, боримо се са тим шта значи живети и учити заједно, бавити се сукобом и практиковати вештине решавања конфликата. Слажем се са тим. Моја правила типа: стави свој прљав веш у корпу – нису ништа друго до стално приговарање.
Заменила сам правила за више пажљивог разговора о томе како желимо (ако желимо, и зашто) да држимо одећу чистом. Треба укључити децу у живот.
Иако је то заправо један хаос.
Такође је и веома интересантно. Моја деца по први пут мисле, расправљају се и боре за изградњу ефикасног система и ја то радим са њима, а не њима.
Након година захтевања да раде оно што им је речено и чекају моје „браво” јер су ме послушали, не размишљајући превише самостално ни залажући се сувише гласно за своје интересе, моја деца, 8 и 10 питају, „Мама? Да ли можемо некако да будемо добри па да добијемо колаче?” А ја кажем, „Колачи? Награде су вид старомодне дисциплине, мама то не ради више. Хајде да правимо колаче заједно!”
Они кажу, „Да ли ћеш нам проверити домаће задатке?” Ја кажем, „Зашто је домаћи задатак важан? Шта мислиш? Да ли се сви слажу око домаћих задатака? Шта значи кад урадиш домаћи задатак добро? Како знаш кад то урадиш?” Чешкају се по глави и размишљају о томе.
„Зашто морамо да чистимо своје собе?” Питају они, гуркајући се лактовима међусобно поред блесаве маме са новим родитељским плановима. Раније сам био тиранин, прави змај у вези са чистоћом њихових соба. Тада сам се запитала: „Зашто?” Одговор „Зато што ја тако кажем,” је звучао шупље из перспективе некога ко жели да подстакне личну иницијативу и самостално решавање проблема.
Зато кажем, „Одлично питање. Сазовимо породични састанак и одлучимо”, и то и радимо, а они одлуче да би они желели да организују своје играчке како би могли да их виде и пронађу.
Моја диктатура је готова.
Нисам се осећала добро кад сам поступала као капетан, лидер, као што је већина традиционалних књига о дисциплини захтевала да радим. Увек сам се осећала непоштено представљајући се својој деци као мудра и моћна: Кажњавач лошег понашања са последицама и Награђивач доброг понашања са колачићима. Сада сам слободна. Ми се сви развијамо. Баш као што и они, и ја радим на томе да постанем храбра, независна, промишљена и емпатична особа. Спремна за цивилизовану расправу са људима који се не слажу са мном, хватам се у коштац интелектуално са стварима које сматрам ирационалним (да ли треба клати прасе за Божић, нпр.) и отварам свој ум и срце речима и мислима своје деце.
Промена у динамици нашој породици је драматична. Много смо срећнији. Све је топлије. Нисам истражни судија који их кажњава или награђује. Ми заправо слушамо једни друге, вежбамо вештине које су им потребне касније када буду одрасле особе.
Да, за изградњу топле заједнице пуне љубави је потребно више времена, и да, прилично је хаотично: има више активних конфликата и расправа, али то ми је у реду. У ствари, ја то и охрабрујем. То је беспрекорна припрема за живот. Ми желимо да наша деца буду добри људи у будућности.
Моје напуштање традиционалне дисциплине ми је разјаснило то да бити добар родитељ данас, значи да ће деца сутра била добри људи. То је далеко изнад штапа и шаргарепе.
Приредила Андријана Максимовић