Не јењава ни до вечери. Лов на вештице уживо, а ја, ни крива ни дужна, све то посматрам и не усуђујем се да реагујем. Ако реагујем, стављам се на нечију страну. Ако ме сврстају на нечију страну, сврстали су и моје дете. И то је домет мојих мисли, ту се прекидају. На том месту се прекидају и на сваком родитељском састанку. Замисли, сутра, ако моје дете није позвано на рођендан због тога што је ме је неки родитељ сврстао у одређену клапу, а при том ме је срео пар пута у животу, једва две разменили…
Тачно ми дође себи језик да ишчупам, да бацим телефон, да ме нема.
Родитељски састанци су догађаји, ивенти, перформанси последње моде, и то све због неколицине којима је таква арена природно станиште; простор и моменат у коме покушавају да валидирају своје алфа родитељске способности, осмотре околину (нас остале – безличну флору и фауну) и брзином светлости утврде шта од биљчица и ситне стоке могу да прогутају у једном, а шта у више залогаја. Родитељски састанци постају станиште за различите врсте где је талачка криза честа, где све врло лако прелази у надреалну Крлежину приповетку.
Започиње овако:
Изнесе се спонтани предлог, док учитељ, васпитач или разредни старешина још увек није завршио излагање. Није стигао ни до друге тачке дневног реда, а већ се води дебата о нечему што нема везе са темом. Ради се углавном о нечијем повређеном егу. То је тренутак кад паметан заћути, а будала проговори.
Затим следи покушај смиривања ситуације од стране председника родитеља, уколико није један од главних актера. Он увек бива надгласан, игнорисан. Свако ко не схвата озбиљност изнете ситуације – тај је најгори родитељ.
Наставник се затим одлучује на контра игнорисање и да приведе другу тачку до поенте, а о расплету више и не размишља, јер је момент отишао и јасно се види куда све ово води. Рвање у блату са свињама, а сви који не учесвују – ти су најгори родитељи.
Они чији су се ставови сукобили или чији су безобразлук и саможивост толико доминантни, добијају својих десет минута. Без обзира да ли се ради о оним пасивно-агресивним или видно агресивним, они разглабају, свађају се, вређају се, вређају се деца, туђа схватања – од религије до фудбалског клуба, туђи избори, све што има на себи меса. Поврх свега, као најважније, даје се до знања оном другом да је најгори родитељ и сви који и за секунд помисле слично.
И ту се јавља она зебња са почетка по први пут. Проживљаваш је први пут у обданишту, а не смирује се до краја основне школе. Уколико се не приклониш једној или другој страни, аутоматски си од стране напасника означен као најгори родитељ, незаинтересован родитељ, родитељ који не мисли о свом детету, о његовом бољитку и о његовој будућности, јер ниси дошао на хиљадити састанак у овом тромесечју, који смо пре пет минута заказали за јуче.
Код многих присутних се јављају следећи симптоми у тим ситуацијама: заледе се, смркну, погну главу, прораде им црева. Сви ми само погледом пратимо како се маса мржње и непоштовања пребацује са једне на другу страну учионице и како постаје све тмастија.
Они искусни, који су радили семинарски на дату тему, сачекају пет минута и извињавају се јер имају неке обавезе. Шмугнем и ја често са њима, хватам зелени талас.
Дођем кући избомбардована какофонијом демонских гласова који говоре: „Ниси довољно добар родитељ!” и не успевам супругу да препричам шта се десило. Сутрадан чекам обавештење на огласној табли, у случају да сам нешто важно пропустила, а наставник није стигао да изговори.
Ако се траже паре – дам паре и не мислим за шта су, ни која је страна направила предлог, ни шта ће њима бити купљено. Не желим да знам и не интересује ме. Скривам се у ходницима ако ми се само учини да сам видела некога ко подсећа на јучерашње актере и црева раде све док не изађем на свеж ваздух.
„Да ли можемо да проследимо ваш број телефона за Вајбер групу родитеља?” Признајем, глупа сам била тог тренутка кад сам дала свој број телефона, јер ми се учинило као добра идеја, јер барем нећу слушати шиштање и повишен тон.
Талачка криза се наставила – други део Матриxа. Ударци, један за другим! Стиже једна порука, стиже друга… а затим она дуго очекивана, установљен либрето као на састанку, где смо сви таоци неколицине родитеља који имају нешто јако важно и мудро да кажу, јер се, боже мој, то све тиче наше деце, а не махнитог ега појединаца који се хронично осећају позваним да кажу нешто јако важно, без обзира на тему. Хајка се наставља, пуном паром. Руку и језик себи да прегризем, јер сам управо донела све ово у кућу, позвала и пустила добровољно ове и овакве људе у свој дом. Поруке стижу ли стижу… И то траје у мојој дневној соби. Оде дан… оде шака живаца.
Зове ме кума и пита за савет како да преведе нешто, а ја јој одговарам како сам сад у сред расправе и не могу своје мисли да саставим од количине неваспитања. Она застане (краљица у круцијалним моментима мог живота) и мирним тоном ми каже: „Напиши да не желиш да присуствујеш таквој комуникацији и само напусти групу.”
Да ли је могуће да је мене страх толико парализовао? Да нисам могла сама тога да се сетим, већ притискам мјут, а и даље као суманута читам у шоку? Да ли је могуће да нисам у овим људима препознала исте оне вербалне и психичке насилнике које сам сретала у школским данима, почев од ћерке учитељице, ћерке оног тате што има велику пекару, сина староседеоца из краја што цуга пиво на ћошку? Тада сам више херца имала и одупирала им се, а сад не, јер, боже мој, шта ако мој поступак угрози сутра нешто везано за моје дете? Ајде што сам кукавица па не смем да се качим са луциферима, него што схватам да сам потпуно отупела и не могу ништа да радим већ пола дана.
Послушам ја своју краљицу куму, напишем једну поруку без сувишних речи, кликнем на леаве и делете, и скувам себи једну горчу.
Да ли ће моје дете бити суочено са насилничким понашањем? Биће! Сви смо били, па чак и они који су сами насилници. Једина позитивна ствар из свега овога је да су карте сада отворене. Ових неколико су дефинитивно људи којима не бих ни врата отворила, а са њиховом децом ћу бити на опрезу, уколико се деси да ми као другари или другарице мог детета буду долазили у кућу.
Дипломски и магистратура на Вајберу у једном дану. То ми је за наук. Никад више. Кафа готова… баш горка, али прија. Срчем тако два минута, а онда се сетим да куми нисам превела ону реченицу.
Ауторка текста је мама која жели да остане анонимна.
Извор: http://centarzamame.rs/