Ових дана у моди је хајка на ученике. Те ове нове генерације не уче, те нису заинтересовани за градиво, те имају сва могућа права и малтретирају професоре, па им професори мученици не могу ништа. То је прича која се пласира свима. На све стране ћете чути професоре који очајнички кукају на ђаке и себе представљају као великомученике. Ја се, ево, дрзнух да као представник истих закопам мало дубље испод површине и запитам – а шта ћемо са професорском сујетом? Колико је међу мојим колегама оних који познају бар основе дечије психологије, посебно одељак – адолесценција? У процентима 2 %.
Адолесценција – то је, знате, онај период бунтовништва , неприхватања ауторитета а са друге стране очајничке жеље за прихватањем од стране вршњака и доказивање пред тим истим вршњацима. Сваки професор то мора да зна и да се у складу са тим носи са проблемима тог узраста. Да се уздигне изнад ситуације, а некада и да се спусти на тај узраст. Да се довија на различите начине и доскочи вештинама тинејдзера који „хватају кривине“. У те кривине спада и преписивање. Још од времена Косте Вујића, мангупи су користили разне методе забушавања. И на то се гледало као на уобичајену појаву и мангуплук. Не лези враже, данас у 21. веку појавила се мобилна телефонија и наши мангупи је обилато користе у сврху преписивања. Немоћни професори потражише спас у предивном нам Министарству просвете, које кроји накарадне законе као уосталом и сваки закон у овој држави. Министарство нађе соломонско решење – ученик који користи мобилни телефон да би преписивао проглашава се криминалцем и тап – оцена из владања 2. Није ли преоштра казна за такав „злочин“? Да ли су ти исти професори икада били ђаци који су покушавали да препишу? Немојте ми само рећи ону чувену високоморалну : „У моје време….“. Поштована господо, колеге, у моје и ваше време нису постојали мобилни телефони, под један. Под два – и моје и ваше време је прошло… сад је њихово време. Те генерације , такве какве су, су садашње и ми друге немамо.
Све би било у реду да тај исти закон са друге стране не штити деликвенте и насилнике које не можеш да избациш из школе, јер се поштују њихова права. Који нападају, вређају и туку и ученике и професоре, а ти га, министре, штитиш. Којим то аршинима меримо преступе по школама? У исти кош сврставамо оног који преписује и оног који бије? А професори, као овце, ћуте и извршавају наређења министра.
Е ту имамо фактор сујете. У недостатку способности, вештина, а у присуству немоћи, професори не могу да поднесу да им ученици преписују са телефона, па ђаку којег ухвате на делу дају укор директора и прогласе га злочинцем. То није одраз ауторитета, професори, већ ваше немоћи и сујете. Ученик покушао да вас пређе? Вређа вас што клинац од 16, 17 година неће да учи, па му зато двојку из владања дајете? Е, моји професори… џабе вам дипломе. Хајде, пробајте да од њега неки минимум извучете, хајде опет проучите онај део о адолесценцији који сте прескочили или заборавили… (или преписали)
Али, немојте бити лицемери, па рећи да то као пубертетлије никада нисте покушали да урадите. Немојте га стрпати у исти кош као и насилника и деликвента. Не будите само службеници и послушници Министарства , већ будите људска бића, па му одредите одговарајућу казну. А учинио је, гле чуда, оно што је чинило свако дете од како је и школа и професора.
Смањите его трипове, професори. Не приличи вам.
Драгана о себи: Професор књижевности у средњој школи. Оштрог језика, меког срца. Не подноси неправду и лицемерје. Обожава филмове и књиге и рад са децом. Брани свој став свим силама!
Аутор: Драгана Јањушевић
Извор: direktnarec.rs