Мада су физички сигурна, ова деца живе у “меналној” ратној зони у којој непрестано трпе нападе родитељских страхова, жеља и амбиција
Ким Џохн Паyне је педагог и аутор књиге “Једноставно родитељство” у којој описује како модеран начин одгајања деце доводи до психичких проблема од којих је најраширенији такозвани АДХД или поремећај хиперактивности и дефицита пажње.
Паyне је на групи деце с овим поремећајем провео експеримент – поједноставио им је живот. Резултати су премашили деловање класичне терапије лековима попут Риталина. Чак 68 посто деце је изгубило симптоме, а примећен је и за 37 посто бољи академски успех.
До свог закључка да деца у западном свету трпе поседице претрпавања живота разним подражајима, Паyне је дошао захваљујући свом искуству у избегличким камповима у Јакарти у Индонезији. Тамо је имао прилику видети симптоме посттрауматског стреса код деце – она су била нервозна, преосетљива на подражаје и зазирала су од свега новог и непознатог. Када се касније вратио у Енглеску и започео с приватном праксом, схватио је да многа деца која му долазе – имају исте симптоме као деца из ратних зона!
Четири “превише” против којих се треба борити
Закључио је да, мада су у физичком смислу сигурна, ова деца живе у “менталној” ратној зони у којој непрестано трпе нападе родитељских страхова, жеља и амбиција. У њиховим животима било је превише свега, што је проузрочило “кумулативну стресну реакцију”, својеврсни одбрамбени механизам.
Сувремена деца изложена су бујици информација које нису у стању обрадити и разумети. Расту све брже јер и наша очекивања све брже расту.
Родитељи само желе најбоље за своје дете. Уписују га на безброј активности – фудбал, часове музике, борилачке вештине, балет… Време им је испланирано а календар претрпан. Њихов животни простор крцат је едукативним књигама, уређајима и играчкама.
Просечно дете у западним земљама има преко 150 играчака и годишње добије око 70 нових. Оно је заслепљено толиким шаренилом и преплављено могућностима избора. Због тога је његова игра површна и оно не успева утонути у маштање. У својој књизи “Једноставно родитељство” Паyне охрабрује родитеље да смање број играчака које деца имају, како би се коначно могла заиграти.
Четири “превише” против којих се треба борити су: превише ствари, превише избора, превише података и превише брзине, објашњава он.
Када су деца преплављена, она немају времена размишљати, истраживати и опустити се. Постају несрећна. Немају се када “досађивати” и средити своје мисли и утиске.
Модерном друштву се догодио учинак “куване жабе” – неприметно смо деци одузели детињство и приморали њихове незреле мозгове да се боре са сталним убрзавањем живота.
Научите рећи НЕ
Развојни психолог Давид Елкинд каже да су деца у задња две деценије изгубила 12 сати слободног времена недељно. Чак и предшколци су с игре преусмерени на учење. У школама се одмори укидају и замењују учењем. Организирани спортови постају једина телесна активност, а показало се да они убијају креативност код младих, јер им ускраћују слободно време за њено развијање.
Шта родитељи могу учинити да би заштитили децу од нових “стандарда” које је сувремено друштво прописало?
Једноставно, реците НЕ. Ако не научите рећи НЕ, жртвоваћете своје дете на олтару савременог тренда претрпавања живота стварима, обвезама, потребама, амбицијама.
НЕ, Петра не може доћи на рођендан овог викенда. НЕ, не треба јој још један сет популарних играчака. НЕ, неће моћи ићи на бесплатну креативну радионицу у среду. НЕ, не може стићи на тренинг у недељу.
Једино тако ћете се изборити за оно драгоцено слободно време без наметнутих обвеза и пружити детету мало мира у овом каотичном свету. Тако ће деца моћи опустити се и опоравити од свих подражаја савременог света који се свакодневно обрушавају на њих. Тако ће дјетињство моћи служити својој сврси и омогућити детету сигурно уточиште за раст и развој.
Морате постати њихов филтер. Цели живот је пред њима и биће времена за све, осим да опет буду деца.
Раисе Год